Oh, slatka slobodo!
E-happening: Veče u Policijskoj stanici Vračar
Oh, slatka slobodo!
Prijavu protiv građanina Petra Lukovića podneo je advokat Andreja Z. Čivtelić, zastupnik odmetnute grupe photo-pljačkaša koji su tužbama protiv e-novina ostvarili basnoslovni profit i uspeli da našem portalu blokiraju bankovni račun, isisisavajući svaku paru za neizmerne duševne boli u koloru. Naime, pokušavajući da umilostivi Z. Čivtelić Andreju da kaznu platimo u dve rate, Luković je saznao da Čivtelić Z. Andreja laže, da je već uputio nalog za blokadu i pokazao stepen zajedljivosti na koji je Luković još od detinjstva u Kraljevu osetljiv. U eksplozivnom vatrometu psovki, glavni urednik je ogadio advokata koji je odmah, kao tužibaba, zvao policiju da prijavi nasilnika. Po dogovoru sa našom narodnom milicijom, Luković se u bezbednosnoj pratnji Bojana Tončića, uputio ka Vračaru…
Da konkurišem za nagradu „Jug Grizelj“, koju je bez saslušanja, onomad, onako, dobio nepismeni Slobodan Georgiev verovatno bih napisao da je veče na Vračaru „odisalo mirisom prošlosti obasjane žutilom mjeseca koji kao da smejao užurbanim prolaznicima čiji je pogled mahinalno prolazio pored dvojice naočitih muškaraca u jaknama Južnog Vijetnama“. Ta dvojica otpisanih behu Tončić i myself; napustili smo redakciju e-novina opraštajući se od prazne kancelarije koja kao se šutnjom rastajala od nas – nigde nikoga; Sandra bolesna; Toma bolestan; Milan prilično bolestan; Marko vrlo bolestan, ali zadnjim atomima snage još tu.
Hoću li se ikad vratiti za svoj stol, hoću li ikad otvoriti svoj brzi comp iz najnovije spore generacije Windows 7? Pitanja udaraju kao bubnjevi svesti, šta li je pičkica A.Z.Č. ispričala policiji, kakvu je bajku ovaj advokat iz Minhauzena prodao Policijskoj Upravi grada Beograda, konkretno Organizacionoj jedinici PS Vračar?
Stižemo do ulice koju sam čitavog života znao pod imenom „ulica Božidara Adžije“. Moj partizan, tek saznajem, opet je ubijen; uzeli mu ulicu i dali je nekom Radoslavu Grujiću čije se ime šepuri sa table preko puta Stanice Policije. Noć, noć, noć, sve je u mraku, ali nešto škilji iz PS Vračar; nervoza lomi poslednje sekunde slobode. Slikam se za uspomenu: reci čitaocima koliko sam ih ponekad voleo, jedva izgovaram, dok Tončić zapisuje. Pitaju policajci šta slikamo; kako da im objasnimo da krademo poslednje trenutke slobode o kojima će sužnji umeti da pjevaju?
Krenuo ka vratima, odgurnuo vrata i prijavio se u Prijavnicu. Kod koga idete? Kod inspektora Slavka. Imate zakazano? Zakazano, min njet. Drugi sprat, soba 21. Radi li lift? Nemamo lift.
Moram da napišem službenu belešku ministru policije Stefanoviću; kakva je to PStanica koja nema lift? Da li oni stvarno očekuju da Luković hoda stepenicama? Očekuju, vidim: mašu mi inspektori da priđem, izvolite Lukoviću. Bez daha sedam u stolicu, vadim fasciklu, dajem ličnu kartu, vade mi se podaci tko sam, odakle sam, ime oca – Velimir, ime majke Bosiljka, devojačko ime mother – Matović, gde stanujem – Zvezdara, zanimanje – novinar, šta radim – glavni i odgovorni urednik e-novina.
Mogu li da pročitam izjavu žrtve A.Z.Č.? Možete, naravno, izvolite. Čitam šta je Čivtelić zakukao organima reda i mira; zvao ga je Luković, psovao, Andreja je spuštao slušalicu, ali je Luković ponovo zvao. Vređao ga je psovkama. Pomislim, ovaj, bre, ne laže. Ali, kurac ne laže: u sledećoj rečenici čitam kako je Čivtelić razgovarao sa izvršiteljkom Jelenom Aleksić i zaključio da je ona „uplašena, pod stresom“, maltene ucenjena i „očigledno zastrašena“ tražila od njega, Čivtelića, da dozvoli da mu Luković plati u dve rate. Ovaj grmalj od advokata je to odbio, a onda mu je Luković telefonom ponovo pretio i psovao ga i psovao, pominjujući polne organe u karakterističnoj dinamici jebačine (Čisti off: danas razgovarao sa Jelenom Aleksić koja se grohotom smeje da je bila „uplašena“ i „zastrašena“; svedočiće, ako treba; pazi kako lažeš, Čivteliću, nikako prezime da ti e-pogodimo).
Izvolite, Lukoviću, dajte vašu izjavu. Predložim drugovima inspektorima da skratimo postupak; jučer sam, kažem, napisao tekst „Policija saslušava Lukovića“ gde sam vrlo precizno, u perverznim detaljima, opisao svoj seksualni snošaj sa Čivtelićem, te molim organe da prekucaju moju izjavu iz e-novina kako bismo uštedeli vreme. I tako bi: jedan inspektor čita šta sam napisao ( „…pošaljem ga u pičku materinu, on spusti slušalicu kao svaki advokat koji ne drži do sebe… a ja mu kažem mrš, bre, u pizdu materinu, jajaro, jebem ti sve po spisku advokatsko-fotografskom“), drugi to kucka u nekom Windows programu za koji je moj Windows 7 nešto kao Windows 77.
Potpišite, potpišem.
A, je l još pominjete Čivtelića na portalu – radoznalo će inspektor?
Jebeš portal bez Čivtelića, kažem, svako meso traži svoju salatu. Smejemo se sva trojica.
Pa, da krenem, kažem, nemate lift, trebaće mi vremena da stignem do slobode.
A, je l’ znate Stefanovića, ministra – pitaju sa osmehom.
Prihvatam izazov, kažem im ubedljivo: računajte da ćete imati lift do moje sledeće posete, ako hoćete obezbediću svakom policajcu privatan lift. Šta je to za Stefanovića kad mu predloži Luković; ništa, samo dobra investicija za budućnost. Čvrsto mi stežu ruku; osećam se kao u predizbornoj kampanji sa sloganom „Kad je uzbrdo – Luković“.
Umesto CNN-kamera, novinara koje neće da kleče, Vukašina Hic Obradovića sa notesom u flaši ili Ljiljane Smajlović koja bi imala nešto ekskluzivno sexy da me pita, umesto televizije N1 ili televizije 101 ili kamera Prve Druge Treće TV sa Ivanom Ivanovićem, gde li je DJ Vučičević da mi Tešku reč spusti na rame – tražim pogledom brata u tuđini.
Tončić izlazi iz mraka, fotografiše me. Udišem slobodu Vračara. Čestita mi Božidar Adžija. Grli me Bojan. Policajci svetle u mraku kao svici.
Fali samo Čivtelić da suzom zalije photo-lelek.
A, potom se dve e-senke uputiše u noć, srbijanski nightlife. Tončić i Luković. Do sledećeg saslušanja.
PS. Luković sam sebi časti himnom slobode; Free Birdby Lynyrd Skynyrd
