Турска прети да може узети острво од Грчке кад год пожели
Од нашег дописника
Атина – Турска прети да у Егеју „може да узме шта хоће”, Атина оштро одговара: „Нека покуша да закорачи на грчко острво, па ће видети исход.”
Последњег месеца свакодневни су упади војних авиона и патролних бродова у територијални простор Грчке, Анкара шири медијске конструкције о обарању својих хеликоптера и већ се води рат, али засад још само речима. Поново су стављени на испит ионако ровити односи старих ривала, Грчке и Турске.
Острво за које је турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу рекао да је његова земља могла да га узме, као и да још то може учинити када год пожели, назива се Имија. Реч је о ненасељеном острвцету уз турску обалу, недалеко од Калимноса у југоисточном Егеју, због кога су 1996. године две земље већ биле на ивици оружаног сукоба, који је избегнут захваљујући посредовању САД.
Грчки министар одбране Панос Каменос упозорава да је грчка војска у одличном стању и да је њен морал на високом нивоу, те да је спремна да одлучно брани острва и грчки суверенитет. Министар поручује да Грци могу да буду спокојни и да чињеница да „влада не жели да одговара на вербалне изазове никако не значи да ће вечито имати стрпљења за провокације” јер „Турска се очигледно одлучила за ескалацију кризе”.
Око Имије већ месец дана трају опасне игре. Свака, па и најмања непажња или инцидент, као онај када је прошле недеље пуцано с турских бродова у грчким територијалним водама, може да доведе до озбиљнијег сукоба. За месец дана турске снаге – ваздушни ловци Ф-16 и хеликоптери – више од сто пута су нарушиле грчки простор. То је, према статистикама, пет пута више него прошле године. Тек када грчка страна реагује на провокације, којих је по неколико сваког дана, они се повлаче из зоне око Имије али и других острва близу турске обале.
Министар иностраних послова Никос Коцијас поручује да на сваки изазов Турске постоји одговарајући правни, политички и дипломатски одговор и да је о провокацијама Атина обавестила међународне организације. Међутим, како је рекао, „Анкара прави велику грешку уколико мисли да је, с обзиром на економску кризу, Грчка слаба када је реч о заштити и безбедности земље”. По његовим речима, Анкара се превише приближава „црвеним линијама” грчког суверенитета, који ће и те како бити брањен.
Коцијас каже: „Наш одговор биће много оштрији, стрпљење није једини инструмент. Зато што имамо економске проблеме брига о безбедности наше земље и суверенитету је већа него раније.” И заменик министра одбране Димитрис Вицас упозорава да је Грчка „спремна на све сценарије”.
У суштини спорова који тињају деценијама, због којих су две државе готово заратиле не само 1996, него и 1987. године, јесте одбијање Турске да прихвати разграничење територијалних вода и ваздушног простора по одредбама међународног права како их тумачи Грчка. Сви проблеми настају унутар радијуса од четири миље у близини турске обале. То подручје Атина сматра својим територијалним водама, док их Анкара назива међународним. Грчка полаже право на десет миља ваздушног простора око острва, али Турска признаје само шест и због тога тврди да њени ловци лете у међународном ваздушном простору.
Осим тога, Турска никако не може да се помири са чињеницом да је Лозанским споразумом из 1923. године, којим су одређене границе модерне турске државе после колапса Османске империје, 16 острва у Егеју, међу њима и спорна Имија, припало Грчкој. Председник Ердоган је чак довео у сумњу ове одредбе рекавши да је споразумом „турском народу нанета непроцењива штета јер су му отета острва”.
Односи између две земље додатно су оптерећени мигрантском кризом – управо с турске обале су у Грчку незаконито ушле стотине хиљада миграната, чији прилив још није потпуно заустављен. После кризе с осморицом турских официра који су после јулског пуча против турског председника Ердогана пребегли у Грчку, где их је суд ослободио и одбацио сваку могућност екстрадиције, Анкара прети да ће поништити споразум о реадмисији и да мигранте неће примати натраг у земљу. Ту је и нерешени кипарски проблем.
У овом тренутку, у основи свега је највероватније унутрашња политичка ситуација у Турској, предреферендумска потреба да се стварањем напетости уочи одлучивања о преласку на председнички систем и давању неограничених овлашћења председнику Ердогану подигне морал нације. (Politika)