Potkopavanje kurdskog uticaja na Bliskom istoku
Ne tako davno, delovalo je da Kurde samo razjedinjenost sprečava da od snažnog nacionalnog faktora u gotovo svakoj zemlji koju nastanjuju postanu i nezaobilazan regionalni činilac čiji bi stav morali uvažiti svi koji su željni da se bave Bliskim istokom. Danas, kurdski uticaj se čini umanjenim.
Poslednja vest koja na to upućuje može se, istina, čitati i s naličja: kao znak njihovog većeg samopouzdanja u Iranu, gde dugo nije bilo otvorenih sukoba između njih i centralnih vlasti, kao u drugim državama. Demokratska partija iranskog Kurdistana (DPIK) najavila je da će u zemlju vratiti svoje oružane jedinice, koje su u proteklih dvadeset godina bile u susednom Iraku, u tamošnjem kurdskom regionu. Generalni sekretar DPIK Mustafa Hidžri je, u intervjuu za Bi-Bi-Si na persijskom jeziku, čije izvode prenosi agencija Rudav, naveo da je ta odluka pala zato što se tokom dvodecenijskog prekida vatre Iran nije demilitarizovao, to jest zato što se i dalje silom obrušava na Kurde.
Hidžri je priznao i da je postepeni povratak njihovih pešmergi u Iran počeo još pre godinu dana. To bi objasnilo borbe između iranskih bezbednosnih snaga i naoružanih pripadnika DPIK s početka leta, u tom trenutku iznenađujuće upravo stoga što sličnih nije bilo dvadeset godina, u kojima su desetine poginule ili bile ranjene. Za tim je usledilo pogubljenje, kako je zvanično saopšteno, dvadeset „sunitskih terorista”, za koje se veruje da su zapravo bili Kurdi uhvaćeni u toj akciji vojske.
Kako su vesti iz Irana šture, nemoguće je proceniti ko je koga isprva provocirao i da li ovaj zaplet govori o slabljenju ili snaženju najradikalnijeg dela iranskih Kurda, koji, po priznanju Hidžrija, nema apsolutnu podršku svog naroda. U svakom slučaju, celini iranskih Kurda u periodu koji im neposredno predstoji ovo svakako neće nimalo olakšati položaj.
I irački region Kurda, gde su jedinice DPIK dosad nalazile utočište, premda i dalje čvrsto stoji u svojoj autonomnosti, finansijski nikad nije bio slabiji. Tako je ponajviše zahvaljujući padu cena nafte, ali i trvenjima s centralnim vlastima u Bagdadu, koje ili ni same, iz istog razloga, nemaju novca ili namerno slabe kurdsku samoupravu, prebacujući im iz budžeta manje sredstava nego što je predviđeno zakonom. To potkopava i vojnu spremnost iračkih pešmergi, čijim pripadnicima plate kasne mesecima usred pokušaja da se slomi Islamska država (ID) u Iraku.
U ofanzivi na Mosul, poslednji grad koji „kalifat” još drži u toj zemlji, učešće pešmergi je otežano i drugim problemima. I vlada u Bagdadu i šiitske milicije, koje su pod velikim uticajem Irana, traže od njih da ne napreduju dalje od sela oko Mosula koje su već zauzele. Ono čega se pribojavaju jeste da će Kurdi, kao što se drugde već dešavalo, zadržati područja oslobođena od ID i pripojiti ih svom autonomnom regionu. Arapska, sunitska većina u Mosulu verovatno nema ništa protiv tog zahteva, ali sigurno se ne raduje ni eventualnom prodiranju tih šiitskih milicija u njihov grad. Te paravojne formacije su pod optužbama da su sunite u krajevima iz kojih su izbacile ID podvrgavale torturi.
Za Kurde u Siriji se malo pre turske vojne intervencije u toj zemlji moglo reći da su bezmalo svačiji miljenici, to jest da se niko ne usuđuje da na njih udari. Imali su svesrdnu američku podršku, primali ruska udvaranja i povremenu pomoć, trupe predsednika Bašara el Asada izbegavale su sukobe s njima, baš kao i pobunjenici, mada su oni u tome mnogo manje uspevali. Onda su prvo izbile čarke između njih i Asadovih snaga, da bi zatim i Bela kuća i Kremlj pustili tursku vojsku da upadne u Siriju, delom s namerom da očisti granicu od ID, još više, čini se, s ciljem da potisne sirijske Kurde i spreči ih da ne zauzmu teritoriju kojom bi povezali svoje kantone i formirali jedinstvenu enklavu, tik uz kurdske oblasti u Turskoj. Dojučerašnji miljenici su odjednom postali opšta meta: Rusi ćute, s glavom okrenutom na drugu stranu, dok su Amerikanci otvoreno zatražili od Kurda, najefikasnije pešadije koju imaju u borbi protiv ID, da se povuku na liniju preko koje turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ne želi da ih vidi.
Muke turskih Kurda s Erdoganom već su dobrano razglašene. Prošle godine, u junu, njihova Narodna demokratska stranka uspela je da uđe u parlament, uprkos žestokoj antikampanji vlasti, i da pomrsi Erdoganove planove o skupštinskoj većini dovoljnoj za širenje predsedničkih ovlašćenja i uspostavljanju nepomućene, suštinski apsolutne vlasti. Nezadovoljan time, Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja, pod obrazloženjem da je nemoguće formirati koalicionu vladu, raspisali su nove izbore na kojima su postigli željeno, verovatno nošeni i nacionalističkom euforijom izazvanom napadima na Kurde, prvobitno medijskim, potom sve više sudskim, te konačno i vojnim, kada je zabranjena Radnička partija Kurdistana (PKK) dala povod prelazeći u kontranapad. Ishod je akcija turskih bezbednosnih snaga u kurdskim krajevima koja još traje, toliko žestoka da više liči na represiju nad svim tamošnjim stanovnicima nego na isterivanje članova PKK iz njihovih skrovišta i tabora. (politika)
