Ne samo kod nas, već u celom svetu prisutan je problem neravnomernog rodnog odnosa zaposlenih u IT industriji. Prema istraživanjima koje smo sproveli pre nekoliko godina, u Srbiji je taj odnos 1:5 u korist muškaraca i on se poklapa sa stanjem na globalnom nivou. (Izvor: TrustRadius)

Zašto je to tako i da li srž ovog problema potiče još iz „školske klupe“, pokušali smo da odgonetnemo u razgovoru sa dve uspešne žene koje svoju karijeru grade radeći „muški“ posao.

Nažalost, na pitanje iz naslova ne postoji jedan jednostavan odgovor, a mi ćemo pokušati da kroz njihova  različita iskustva dobijemo malo širu sliku i bar deo odgovora, kako bi bolje razumeli situaciju.

Ana Ćukteraš ima 42 godine, diplomirani je inženjer Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Trenutno radi na poziciji IP Network Team Leader u kompaniji A1 Srbija.

Katarina Pantović ima 29 godina, završila je Matematički fakultet Univerziteta u Beogradu, trenutno je na master studijama, program Industrija 4.0, koji organizuju Mašinski i Matematički fakultet zajedno. Radi u OTP banci, na poziciji Software Developer.

Na pitanje kako je izgledao njihov prvi susret sa računarima, koji im danas predstavljaju osnovno sredstvo za rad i bez kojih je njihov dan nezamisliv, Ana i Katarina odgovaraju:

„Iznenađujuće, moje interesovanje za računare nikada nije bilo veliko. Prvi susret sa svetom računara desio se tek na kraju četvrte godine gimnazije, kada sam istraživala Talesovu teoremu za svoj maturski rad. Bilo potrebno napisati rad u Word-u, što je, zapravo, predstavljalo moj prvi susret sa računarom“, kaže Ana.

„Kao i većina mojih vršnjaka računar sam prvo koristila kako bi se  zabavila. To je bio period osnovne škole, kada su računari počeli masovno da se koriste. Iako nikada nisam bila fanatik, često sam slobodno vreme provodila uz igre poput Sims, Tarzana, Zume…Prvi susret sa programiranjem se desio tek u srednjoj školi na časovima informatike. Iako sam se isticala, nisam ni slutila da će upravo to biti moja profesija”, odgovara Katarina.

Na pitanje šta je imalo presudnu ulogu u tome da se odluče da upišu, uslovno rečeno, muški fakultet i da kasnije karijeru grade na pozicijama na kojima dominiraju muškarci, obe sagovornice, zanimljivo, imaju isti odgovor – perspektiva u budućnosti! 

Anin život je od najranijih dana bio ispunjen glumom i naukom, ipak u školskom uzrastu je afinitet prema prirodnim naukama bio očigledan i odneo je pobedu nad glumom, prvenstveno zbog perspektive u budućnosti. Veoma je zadovoljna svojim izborom, a smatra da je ova jedinstvena kombinacija „umetničkog izražaja“ i „analitičkog uma“ poslužila kao dragocen izvor iskustva za trenutnu poziciju na kojoj radi.

„Sećam se jednog povratka kući iz osnovne škole, kročila sam u kuću i zatekla roditelje i sestru u dnevnoj sobi kako gledaju u televizor bez slike i tona. Mama je glasno povikala: „Evo ga moj elektroinženjer koji će popraviti kvar.“ Pažljivim osmatranjem došla sam do zaključka da je problem bio u razdelniku koji je izgubio kontakt sa kablovima. Moj osećaj zadovoljstva kada sam rešila problem bio je neopisiv. Ovaj trenutak mi je ostao urezan kao simpatična uspomena na moje rano inženjersko umeće i svakako je imao neki uticaj na moj dalji put!“ , dodaje kroz osmeh.

U Katarininom slučaju odluka da upiše Matematički fakultet je bila malo dramatičnija, jer je tokom srednjoškolskog obrazovanja pohađala društveno-jezički smer. Imala je razne ideje u vezi daljeg školovanja, ali je tokom četvrte godine shvatila da su ipak prirodne nauke ono čemu teži. Pored toga što je bio veliki izazov upisati takav fakultet, imala je u vidu da će joj takvo obrazovanje pružiti perspektivu u budućnosti. Ona se ne slaže sa konstatacijom da je završila „muški“ fakultet i naglašava da je u njenoj generaciji bio značajan broj žena, te nas uverava da taj broj i dalje raste iz godine u godinu.

 Znamo da postoje stereotipi kojima smo izloženi od najranijih dana. „Dečaci su bolji u matematici i sa računarima“ je, na primer, stereotip za koji se veruje da obeshrabruje devojčice da svoju karijeru usmere ka tehnologiji i smatra se da je on jedan od glavnih krivaca rodnog disbalansa i na tehničkim fakultetima i u IT industrij.

Na pitanje šta misli o tome, Ana kaže da joj smeta deklarisanje fakulteta kao „muški“ ili „ženski“ i smatra da je to jedan od glavnih problema. Prema njenom mišljenju, iskustvo u ranim fazama obrazovanja je ključno, posebno kada je reč o približavanju prirodnih nauka u nastavi. Dok je držala časove matematike osnovcima, primetila je značajan nedostatak u pristupu, a koji bi mogao podstaći rano interesovanje za tehničke oblasti. Ona smatra da ovaj važan aspekt ukazuje na potrebu za unapređenjem metoda učenja i podsticanja radoznalosti učenika prema prirodnim naukama, matematici i tehnologiji.

– Razbijanje rodno definisanih granica u obrazovanju zahteva zajedničke napore društva, obrazovnih institucija i roditelja. Uvođenje programa koji podržavaju rano istraživanje može značajno doprineti promeni trendova i privlačenju ženskih talenata u tehničke sfere.

Katarina se slaže u oceni da su rodni stereotipi problem, mišljenja je da još tokom osnovnog obrazovanja treba demantovati takvo stanovište i raditi na motivaciji devojčica, kako se ne bi plašile da „zarone“ u svet tehnike i pokažu svoje, možda naizgled skrivene, potencijale. Ona dodaje da se tu ne treba zaustavljati, već sledeći stepen odgovornosti treba prebaciti na poslodavce i oni bi, takođe, morali da slede taj put podrške.

„ Neophodno je isključiti diskriminaciju, kako u vidu zapošljavanja, tako i u vidu uslova i plate. Ono što je veoma bitno, poslodavac treba imati razumevanja za balans koji žene moraju da postignu između privatnog i poslovnog života“- ističe Katarina.

Prema nekim teorijama, odnos broja muških i ženskih profesora na tehničkim fakultetima, ima uticaj na to da ih devojke ređe upisuju i da se osećaju „kao da tamo ne pripadaju“. Kakvo iskustvo vi nosite?

„Rekla bih da je na mom fakultetu odnos profesora muškog i ženskog pola bio prilično izjednačen, te se iz tog razloga nisam osećala kao da mi tu nije mesto. Ipak na početku, u određenim teškim trenucima preispitivala sam svoju odluku, pre svega jer sam se susretala sa kolegama koji su imali mnogo veće predznanje nego što je bilo moje. S obzirom da je fakultet bio prilično težak, najteži izazov mi je bio da uspostavim balans između socijalnog života, slobodnog vremena i studiranja.“

Ana ima drugačije iskustvo, jer je na njenom fakultetu broj ženskih profesora bio značajno manji, ali je od samog početka bila svesna da se radi o više muški orijentisanom okruženju. Ova dinamika joj nikada nije izazvala iznenađenje niti nelagodnost, jer je bila svesna prirode fakulteta na kojem se obrazovala. Za nju je najveći izazov na fakultetu predstavljala neprestana borba i potreba za dokazivanjem da i žena može biti podjednako sposoban inženjer kao i muškarac.

Ona se dalje osvrće i na problem nedostatka ženskih uzora iz IT sektora, u javnosti.

„Javno mnjenje, mediji i prisustvo uzora imaju ključnu ulogu u oblikovanju stavova mladih naraštaja. Prisustvo inspirativnih ženskih uzora u javnom prostoru može znatno uticati na povećanje interesovanja ženske populacije za različite vrste poslova, uključujući i one u IT industriji.“

Katarina pojašnjava da ljudi iz njenog okruženja reaguju dosta slično i da je oduvek bilo komentara-

“Počevši od izbora fakulteta, koji su bili pozitivni, ohrabrujući, pohvalni… Bilo je i reakcija čuđenja, divljenja, iznenađenja, ali uglavnom u pozitivnom smislu“.

Za kraj smo naše sagovornice zamolili da upute reči ohrabrenja i podrške svim mladim damama koje se možda dvoume da li da svoju karijeru grade u IT sektoru.

„Želim da prenesem poruku mladima, poruku koju sam i sama dobila od svoje profesorke fizike u svojim školskim danima. Bez obzira na posao koji odaberu, neka budu najbolji u tome. Moja posebna poruka upućena mladim ženama koje razmišljaju o upisu tehničkih fakulteta jeste da, ukoliko osećaju strast i ljubav prema nekoj oblasti, neka ne oklevaju. Tehnički fakultet može iziskivati veliki trud, ali takođe donosi neizmerno zadovoljstvo, stalno usavršavanje i pruža prilike za dobro pozicioniranje u društvu“  poručuje Ana Ćukteraš.

„Ako mislite da vas upravo ove oblasti zanimaju i inspirišu, verujte u sebe i nemojte odustajati lako, jer trud i hrabrost gotovo uvek budu nagrađeni!“- dodaje Katarina Pantović.