Vesti Online

Zaštitnik građana i zaštitnici bahatosti

 

Iz mog ugla

Pančić: Zaštitnik građana i zaštitnici bahatosti

Saša Janković na sednici Odbora za kontrolu službi  bezbednosti

Saša Janković na sednici Odbora za kontrolu službi bezbednosti

VREME JE DA SVOJU BUDUĆNOST UZMETE U SVOJE RUKE

Štampa | El. pošta

Vaš komentar

LIDER PLUS 012 532971  i  0112418228

Prezentacija

Šta znači životno osiguranje i kako funkcionise možete pogledati na našoj kratkoj prezentaciji.

Kad bi bilo moguće sprovesti takvu simulaciju u laboratorijskim uslovima, bilo bi bez sumnje poučno videti kako bi izgledali politički, društveni i medijski pejzaž Srbije kakvim bi premijer Aleksandar Vučić i njegovi najodaniji od svih bespogovorno odanih saradnika, poput ministara unutrašnjih poslova ili odbrane, bili sasvim zadovoljni. Jer, sve što je do sada preduzeto u cilju njihovog što većeg zadovoljstva, od gotovo potpunog marginalizovanja opozicije, dodatnog rastakanja nezavisnih institucija (koje ni pre njih nisu stajale sjajno), te gušenja ili prigušivanja velikog dela kritičkih glasova u medijima – pogotovo u onim koji dopiru do najširih slojeva publike – očigledno nije bilo dovoljno. Naprotiv, što su moćniji i „zaštićeniji“, čelnici vlasti kao da su nezadovoljniji, ljući, netolerantniji, čak i raspoloženiji da prete. Pa, gde je onda ta zamišljena „granica zadovoljstva“? Ona, naravno, ne postoji kao statična vrednost, nego se stalno pomera naviše. To je nešto nalik modelu ponašanja razmaženog i prezaštićenog deteta: što ga više i prekomernije tetošite, to će ono pokazivati više burnog nezadovoljstva svojim „tretmanom“.

Najnoviji i do sada najsnažniji ciklus iskazivanja nezadovoljstva i frustracije (u ostatku sveta te osećaje obično iskazuje opozicija, ali Vučićeva Srbija i tu je originalna) započeo je premijerovim verbalnim obračunom s BIRN-ovim poimanjem istraživačkog novinarstva, da bi u sve to upleo i Evropsku uniju i njenog ambasadora koji, eto, daju silne pare BIRN-u i drugim „elementima“ da pišu protiv Vlade Srbije. Sve je delovalo kao da je tog jutra Vučić od kuće, valjda bunovan, greškom poneo neku staru audio traku iz radikalskih vremena i pustio je da govori u njegovo ime. Osim što greške, dakako, nije bilo. Polemika se razvila onako kako je u datim uslovima mogla – dakle, krajnje nesrazmerno i neravnopravno – i poslužila makar samo tome da spadnu i poslednje koprene sa sladunjave naprednjačke retorike kada je u pitanju uloga medija u srpskom društvu; a bogme i odnos prema „evropskim vrednostima“ i način saradnje s bilo kim, iz zemlje ili inostranstva, ko nije voljan da u potpunosti prihvati (i „širi dalje“!) sve što mu se servira od ovdašnje vlasti kao jedina i nupitna istina.

Ma koliko da je pre samo desetak dana moglo izgledati da je skandaloznost cele te samosažalne šarade koju je Vučić sa saradnicima izveo oko „onih koji ga podrivaju“ nemoguće prevazići, sada to već izgleda kao dražesna naiva davne prošlosti, jer je „topli zec“ kroz kojeg izvršna vlast i parlamentarna većina provlače zaštitnika građana iliti ombudsmana Sašu Jankovića po svojim konsekvencama još ozbiljniji problem.

Aleksandar VučićAleksandar Vučić

Janković se, obavljajući svoj posao, pozabavio jednim „incidentom“ od jesenas, u međuvremenu nekako potisnutim u pomalo odviše organizovani zaborav… Na rubovima Parade ponosa došlo je do fizičkog obračuna između jedinice žandarmerije i pripadnika vojnih bezbednosnih organa koji su – u nekom nejasnom i zakonom nedefinisanom svojstvu – čuvali rođenu braću premijera Vučića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Nesumnjivo je da je tu došlo do nekog sukoba i koškanja, i da se to završilo dobro dokumentovanom prekomernom upotrebom sile od pojedinih žandarma, zbog čega se mora odgovarati, i na čemu i sam Janković insistira. Ombudsman, međutim, podnosi prijave i protiv pripadnika vojne službe bezbednosti (za eventualno protivuzakonito ponašanje „civilnih lica“ Janković u ovom slučaju nije nadležan), na osnovu saznanja da je incident moguće bio isprovociran sa njihove strane, nastojanjem da na silu i na bahatost (ono čuveno „znaš li ti ko sam ja?“) probiju kordon. Kao i da je vojna služba bezbednosti naknadno neovlašćeno vodila istragu, grubo se umešavši u nadležnosti civilnih organa (uz razumnu sumnju da to nije činila iz pravnog neznanja, nego zato da po svaku cenu „zaštiti“ javnost od nekih suvišnih detalja koji bi na sporni događaj bacili drugačiju svetlost od poželjne). I onda nastaje – grom i pakao.

Janković biva optužen za najbizarnije moguće grehe, kako sam kaže „stavlja mu se krst izdajnika“, a zajedno s njim i svakome ko ga podrži. Vučićevi najodaniji saradnici, a na kraju i Vučić lično, govore o zaveri protiv vojske, protiv vlade, protiv države… Opet ona stara audio traka? Bilo bi dobro da je stvar tako šaljiva, ali nije.

Nije u ovom duboko kompromitujućem slučaju strašan samo povratak dobro nam znane retorike, sa svim implikacijama koje to podrazumeva; ne manje uznemirujući je i visok stepen spremnosti gotovo celokupnog državnog aparata da stane u odbranu očigledno privatnog interesa jednog čoveka i eventualno njegovog rođaka. Naime, svaki razuman scenario ukazuje na to da u famoznom incidentu Andrej Vučić i ljudi koji su mu protivzakonito pružali obezbeđenje nipošto nisu tako nedužni kako „službena verzija“ koju je intonirao premijer lično („tukli su ga samo zbog toga kako se zove“) tvrdi. Ali, baš to je jedino što nikako ne dolazi u obzir, i u tu će svrhu ministar policije bez krzmanja „žrtvovati“ svoje ljude, ministar odbrane će govoriti kao da je obučavan u sovjetskom generalštabu iz vremena Brežnjeva, parlamentarna mašinerija naprednjaka će nastojati da kompromituje ombudsmana itd. A sve to, na kraju, ne zato da bi se zaštitila bilo koja društveno relevantna vrednost ili institucija (uostalom – od koga? Od zaštitnika građana? Od opozicionih stranaka? Od ono malo nekontrolisanih medija?), nego moćni pojedinac i oni koje on želi da zaštiti od svake moguće odgovornosti.

Što nas, pak, vraća na početak ove priče. Sve ukazuje da odgovor na pitanje šta bi aktuelnu vlast zadovoljilo jeste upravo to: odsustvo svake odgovornosti za njih i njima bliske, odsustvo svakog „nezgodnog pitanja“ iz javnosti. E sad, na svakome je pojedinačno – a naročito na ljudima iz političkog, društvenog i javnog života jedne evropske zemlje – da razmisli da li pristaje na to da servisira želje jedne nomenklature koja je poverovala u sopstvenu propagandu o izuzetnosti i nedodirljivosti, ili da naprosto radi svoj posao: političarski, aktivistički, ombudsmanski, novinarski i tako dalje. Jedno je jasno: kako odlučimo, tako će nam i biti.


Teofil Pančić

Kolumnista je i kritičar nedeljnika „Vreme“, a od 1999. politički komentator Radija Slobodna Evropa. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu „Dušan Bogavac“ za etiku i hrabrost.