U kineskoj zamci dugova

lustracije radi, sprovodeći inicijativu „Jedan pojas, jedan put“, vrednu bilion dolara, Kina podržava infrastrukturne projekte u strateški važnim zemljama u usponu, neretko odobravajući izdašne zajmove tamošnjim vlastima.

Kao rezultat takve prakse, pojedine države upadaju u zamke dugova, što ih čini podložnijim uticaju Kine. Bez sumnje, davanje pozajmica za infrastrukturne projekte nije samo po sebi loše, ali projekti koje Peking podržava često nisu osmišljeni kako bi se podstakao razvoj lokalne ekonomije, već kako bi se olakšao pristup Kine prirodnim resursima, ili otvorilo tržište za jeftinu kinesku robu sumnjivog kvaliteta. U mnogim slučajevima, Kina, čak, šalje sopstvene građevinske radnike, čime se umnogome smanjuje šansa za angažovanje lokalne radne snage. Ispostavilo se da se nisu isplatili mnogi projekti koji su sprovedeni na navedeni način. Na primer, međunarodni aerodrom Matala Radžapaksa u Sri Lanki, koji je otvoren pre četiri godine, proglašen je „najpraznijim na svetu“, a slična sudbina zadesila je i istoimenu luku, kao i luku Gvadar u Pakistanu. S druge strane, Kina je dobila upravo ono što je želela – udvostručen je broj kineskih podmornica u lukama Sri Lanke, a i dva kineska ratna broda nedavno su poslata u Gvadar da štite tu luku.

Zanimljivo je, međutim naglasiti da je čak i za sam Peking ponekad bolje da se projekti „izjalove“, s obzirom na to da raste otpor manjih zemalja, uključujući Kambodžu, Laos, Mjanmar i Tajland, koji se protive teritorijalnim pretenzijama Kineza u Južnokineskom moru. Istovremeno, neke države, preopterećene dugovima prema Kini, prinuđene su da prodaju svoj udeo u projektima koje finansira Peking, ili da prepuste kineskim državnim kompanijama da vode glavnu reč, dok finansijski nestabilnim zemljama Kina nameće monopol. Između ostalog, Peking je prošlog meseca postigao sporazum sa Nepalom o izgradnji brane, čiji će većinski vlasnik biti kineska kompanija. Kina, takođe, preuzima korake kako bi se postarala da se zemlje u razvoju ne izbave lako iz zamke prezaduženosti, pa je u oktobru prošle godine Kambodži otpisala dug od 90 miliona dolara, u zamenu za postizanje novih sporazuma. Neke države već su zažalile zbog odluke da prihvate kineske zajmove, što pokazuju i protesti protiv široko rasprostranjene nezaposlenosti, a Kina je označena kao glavni krivac jer jeftinom robom „ubija“ lokalne proizvođače, dok se „izvozom radnika“ iz Kine situacija dodatno pogoršava. Vlasti nekoliko zemalja, od Nigerije do Sri Lanke, naložile su nedavno pokretanje istrage o tobožnjem kineskom podmićivanju prethodnog rukovodstva.

Uprkos svemu, odluka mnogih država u razvoju da prihvate kineske zajmove je razumljiva, imajući u vidu činjenicu da investitori nisu ranije obraćali pažnju na njih, a nakon što se Kina pojavila, obećavajući investicije i lake kredite, poraslo je i interesovanje za ulaganja u projekte. Tek nakon izvesnog vremena postalo je jasno da Kina, zapravo, želi trgovinski proboj i zadovoljenje sopstvenih strateških interesa. Integrišući svoju spoljnu, ekonomsku i bezbednosnu politiku, Kina sprovodi ciljeve koji se odnose na uspostavljenje sfere uticaja u oblastima trgovine, komunikacije, transporta i bezbednosti, a ukoliko takve prakse donesu i prezaduženost drugim zemljama, Kina će u najvećoj meri uspeti da sprovede u delo svoj neokolonijalni koncept. Stoga, države koje još nisu upale u kinesku „zamku dugovanja“ treba da obrate pažnju i učine sve što je u njihovoj moći kako bi to izbegli.

Autor je profesor strateških studija u Centru za politička istraživanja u NJu Delhiju

– (Danas)