Retko se posreći Ivici Dačiću da bude duhovit, skoro svaki takav pokušaj je na granici provincijalne trivijalnosti. Ipak, svoj posao ministra spoljnih dela on obavlja skoro anegdotski, kloneći se elementarne diplomatske ozbiljnosti.

Pre nešto više od pola godine, takmičio se sa Šešeljem u konstruisanju populističkih doskočica o Kolindi Grabar Kitarović i njenom navodnom pokroviteljstvu nad ustaškom ekspanzijom. Ali, u toj trci ne beše dorastao vojvodi, koji je predlagao da političke sporove rešava žustrim erotskim okršajima na najvišem nivou, sa svojom neodoljivom voluminoznom osobom u centralnoj roli, naravno.

Tako je politika prostačke lascivnosti postala legitimni diplomatski kanal vlasti, jer je V.Š. nedugo posle povratka iz Haga promovisan u specijalnu vrstu Vučićeve dvorske lude, pa je iz svog mahnitog vokabulara vadio „dosetke“ koje su godile gazdi i uveseljavale rulju. Ono najgore što je namenjeno komšiluku izgovaraju seizi, koji se nadmeću u smišljanju kreativnih nesuvislosti. Najčešća Vučićeva odbrana od nerešivih konflikata sa komšijama glasila je: „Neću dozvoliti nikome da se igra sa Srbijom.“

Balkan je inače idealno poprište za svađe i borbu nakostrešenih petlova. U svakom trenutku moguće je pronaći povode i razloge za džaranje po svežim ranama ili ožiljcima iz prošlosti. Ima toga više nego što je potrebno, a u svačijem dvorištu postoje telali šovinističkih rapsodija. Fašizam, naprosto, nije otišao u arhivu, njegovi opaki mutanti i ugledne hulje raskomotili su se u „demokratskim“ društvima, situirali se u istrulelim ambijentima podobnosti, postavili nadripatriotska merila, razaraju sve oko sebe i bave se budućom istorijom.

Nije prijatno, naravno, gledati neka lica koja opstaju u javnosti uprkos biografijama koje ih čine strašilima. Ratovi su od ništarija napravili heroje, a u naopakom vrednovanju bilansa neprekidne balkanske tragedije važno je dokazati čiji su zločinci bili gori. To naravno nije moguće, jer paralele takve vrste vode ka neprekidnom obnavljanju mržnje. U traganju za pravdom prema onima koji su počinili zla dela, neizbežno je merenje ugleda države. Srbija, očito, nije moćna da dokaze argumentuje svojom etičkom snagom, niti da iz svoje novije istorije otkloni teške hipoteke koje su dovodile u sumnju principe o pravednoj raspodeli nevinosti. Tako i znamo da politički sud i kontrolisano pravosuđe nisu samo naša specijalnost.

Dva su događaja, bez izrazitog političkog konteksta, ali na javnoj ravni vrlo iritantni, doveli do pojačane frustracije mračnih zvezda srpskog političkog teatra. Najpre je francuski sud oslobodio Haradinaja, a naš „forin ofis“ je neznalački poslao notu francuskoj izvršnoj vlasti i izveo komični performans povlačenja ambasadora iz Pariza „na konsultacije“. Ta naglašena glupost već pada u zaborav, ali nije zataškana, ona ostaje kao vreli voštani žig na srpskom diplomatskom diletantizmu. Još jedan dokaz da nema dobre spoljne politike sa lošom unutrašnjom.

Sve je to bila zgodna scena za nasilnički trijumfalizam Ramuša Haradinaja, čiji je rodoslov svakako zlikovački a javno pokazivanje baš degutantno. Šta je tu mogla da učini država Srbija? Da traži pomoć od nečega tako fluidnog kao što je „međunarodna zajednica“. Pa tražila je, uz istu davno potrošenu matricu o nepravdi. To je „kalimero politika“, tu pomoći nema, uvek će nam reći da je nadležan samo sud. Ne bi bilo prvi put da neko „iz šume“ postane kosovski premijer. Bio je Čeku, bio je Tači. Haradinaj ima zamah iz francuske avanture, ali mu to nije dovoljno. Njegova nova pretnja je prilično budalasta predizborna poruka: uzeće još trećinu srpske teritorije, sve do Niša. Srbija bi morala da bude mudra, makar u značenju opšteg mesta: ne pališ se na svačiju budalaštinu. Lako je, na primer, biti gospodin u odnosu na onakvog Ramuša. Jesu li to Dačić i Stefanović?

Neki tabloidi već mesecima najavljuju rat na Balkanu. Premijerov „makedonski scenario“ postao je moguća varnica za opšti požar, ali se ne zna kako bi se stvar razvijala. Ne mora da se zna, bezbroj je žarišta, svako može da bukne, a Rusija će ratovati za nas, ili nam poslati nadmoćno oružje. Tako pišu provladine štampane stvari, uz predviđanje zastrašujućih epiloga. Naročito ako bi Haradinaj krenuo prema Nišu.

E, tu se već nije dao ministar Dačić, na večitom južnom dežurstvu. Kakav Niš, kakvi bakrači, pre Naisusa bi morala da padne Žitorađa, mesto nastanka Ivice, Cece i Smiljka Kostića. U okviru svog razumevanja spoljne politike (mada se ona valjda ne odnosi na Kosovo) izrekao je svoju vrhunsku dosetku: „Naravno, Haradinaj može da vidi Niš, ali samo iz njegovog okružnog zatvora.“

Izjava, dakle, u kojoj je ministar Dačić uživao, uveren da je njegovo poentiranje vrhunac šeretskog rodoljublja i racionalne zatvorske politike. Kad, samo koji sat posle toga, oglasio se i dr Nebojša Stefanović, pa iz nadmoćne poze čuvara reda ohrabrio građanstvo da neće biti ničega od Ramušovih nesuvislih pretnji, ali i doslovce ponovio Dačićevu lucidnu opasku o niškoj apsani.

Tako je niški okružni zatvor postao kamen međaš modernog estradnog patriotizma, poslednji orijentir nesposobne vlasti i simbolička granica dokle se mogu trpeti pakosna začikavanja.

A onda se baš ni od kuda pojavio već prilično zaboravljen, inače nevažan Vilijam Voker, u svoje vreme reditelj zločinačke scene kod Račka. On nije govorio o svojim ratnim igrama, kostimografiji zločina i spornom dramatičnom izveštaju koji je učvrstio odluku o bombardovanju SRJ 1999. Kao utvara iz vremena koje je kreirao svojom pozicijom a ne nadmoćnim umom, okušao se u projekciji velike Albanije, koja je i pre i bez njega najavljivana već više decenija. Voker je bio i Vučićeva tema („velikoalbanski lobista“), ali i meta razgranate srpske verzije čaršijske politike: od relativno beznačajnog penzionera uzdignut je do ideologa promene granica, što navodno neizbežno vodi u rat.

I Edi Rama je nekoliko puta govorio o velikoj Albaniji, i to pred Vučićem ali je i dalje Vučićev omiljeni neprijatelj. Voker, koji inače kao ratni lešinar ne zaslužuje javno poštovanje, i čovek koji više ništa ne može da učini osim da se okuša u nekakvom avetnom povratku, postao je arhineprijatelj na kome još šilji svoj plajvaz svaki tabloidni diletant.

I šta smo konačno dobili? Niz dokaza da Srbija odavno nije u racionalnom političkom statusu, da vrluda u pokušaju da definiše svoju poziciju među velikim silama i zlom komšiluku. Ali, to zamajavanje oko uzaludnog traženja saveznika na Balkanu se realizuje kroz status naše ubedljive inferiornosti: niko nas ne zarezuje! Dok sve u državi propada, vlast stvara privid da nas neprijatelji mrze jer smo bolji od njih. Ali, oni nas mogu spasti od nas samih, samo tako što postoje. Što su oni gori – nama ide bolje. Bez njih ne idemo nigde, ništa nema smisla. Oni koji nas mrze, one koje mrzimo, samo su dokaz da nas ima, da smo jači nego ikada u sunovratu. Šta nam onda govori anegdota Ivice Dačića o niškom zatvoru? Ništa, naravno, osim o jadnom stanju duha i suvišnoj odlučnosti loših vladara, uz poruku u gubitničkoj igri upućenu arhetipu večnog dušmanina: dalje nećeš moći, dalje nećemo moći, ostajemo u praistoriji. I ti i ja!

Peščanik.net, 17.05.2017.