Naš istorijski usud je da se nalazimo na granici istočne i zapadne civilizacije. Raspolućeni smo mentalno, politički, duhovno između njih. Kroz čitavu istoriju smo balansirali između te dve opcije, što nas je skupo koštalo jer niko ne voli neopredeljene. Religijski smo okrenuti Istoku, politički Zapadu. I od jednih i od drugih smo doživljavali nepravde, razočarenja, gubitke… Retki su i kratki bili istorijski trenuci kada smo samostalno mogli da utičemo na sopstvenu sudbinu. No, ti retki trenuci su bili onda kada smo shvatali da ne mozemo biti važan faktor, a da ne radimo sami na sebi i kada smo shvatali duh vremena. Ne može se u XXI veku postati politički jak i ekonomski moćan na guslanju o knezu Lazaru i Milošu Obiliću. Svaka njima čast na istorijskoj ulozi koju su imali u svoje vreme, ali njima je mesto u istorijskim udžbenicima, muzejima, folkloru, a ne u ozbiljnoj politici

Kažu da u Srbiji ima previše istorije po glavi stanovnika. To i ne bi bilo tako loše kada bi se istorija shvatala na ozbiljan i primeren način, odnosno, kada bi se iz istorije izvlačile racionalne i mudre pouke. Slavni događaji iz prošlosti, slavne ličnosti, velike pobede i postignuća na državnom i društvenom planu, predstavljaju za svaku naciju ponos i inspiraciju za dalji napredak. No, kod razvijenih nacija i država, istorija je dinamičan proces, koji traje i služi potrebama istorijskog trenutka. Takve nacije i države i nazivamo istorijskim, jer su u određenom istorijskom trenutku ostvarile takve civilizacijske iskorake koji ulaze u zajedničku istorijsku baštinu čovečanstva, te ih mogu primeniti sve druge nacije i države. Kod nerazvijenih u koje, na žalost spada i Srbija, istorija je statična, ništa se ne menja, već se drži do arhaičnih oblika svesti, do zastarelih običaja i tradicija, koje konzerviraju društvo i ne dozvoljavaju mu da se prilagodi novim istorijskim izazovima. I dok se kod prvih razvoj ne smatra odricanjem od prošlosti, već investicijom za budućnost, kod drugih budućnosti i nema, jer se živi od prošlosti.

U daljem tekstu videćemo kako je SPC kroz istoriju oblikovala srpsku nacionalnu svest i gde nas je ona istorijski odvela:

1. Nebesko ili zemaljsko carstvo

Legenda kaže, da je srpskom knezu Lazaru uoči bitke na Kosovu, 1389. godine, u san došao anđeo pitavši ga kom se carstvu priklanja: nebeskom ili zemaljskom. Iako mu je bila zagarantovana pobeda u slučaju izbora zemaljskog carstva, knez Lazar je izabrao, tako bar ova srpska crkvena legenda pripoveda, poraz, odabravši nebesko carstvo.

Ovu istorijsku laž generacije Srba, zahvaljujući njihovoj crkvi prihvatilo je za istorijsku istinu, što je kasnije plaćeno milionima života. Poverovavši u nju i odabravši je za centralno mesto svoje istorije, napravljen je takav sistem vrednosti, u kojem je svaki istinski napor da se država postavi na moderne i savremene osnove, da se osnaži i ojača, unapred proglašen neprijateljskim i stranim. Dakle, ni u legendi, lažnoj naravno, ne vidi se ništa sporno u žrtvovanju države i naroda zarad nekog apstraktnog i dalekog entiteta na nebu. Smrt i stradanje su podignuti na pijedestal umesto racionalnosti i razboritosti.

Ovde se ne želi nikako umanjiti istorijski značaj kneza Lazara i njegova uloga u istoriji, već se pokušava skinuti maska da je želeo poraz. Naravno da je želeo pobedu i u tom cilju i dao svoj život.

No, crkvena opravdanja njegovog neuspeha nanela su toliko štete da mnogima njegova ličnost ostaje zamagljena. Umesto racionalnog pristupa uzrocima poraza (u kojima je i sam knez Lazar imao doprinosa) i razboritim pokušajima da se takav scenario nikad više ne ponovi, opevao se njegov lažan izbor nebeskog carstva, koji može da vodi samo u nove poraze i istorijska posrnuća.

2. Turska ili Ugarska

Nakon poraza na Kosovu postavilo se pitanje kome se prikloniti: Turskoj ili Ugarskoj. Struja koju su predvodili knjeginja Milica, a kasnije i njen sin Stefan budući despot srpski, opredelila se za Tursku, čak i ratovala na turskoj strani. Drugu struju predvodio je Vuk Branković, opredelivši se za Ugarsku.

Opet zahvaljujući sopstvenoj crkvi, koja je neosnovano oklevetala za izdaju na Kosovu ovog srednjevekovnog srpskog velikaša – Vuka Brankovića, zbog takvog izbora jer je Ugarska katolička zemlja, dobijamo poruku da je bolje propadati i pod najgorim ugnjetačima jer bogu je to milije, nego spasiti se i prikloniti se zemlji koja se umesto sa tri krsti sa pet prstiju.

Mnogima je poznata priča o Luki Notarijusu, vizantijskom velikašu koji je govorio da bi pre voleo da vidi turski turban nego katoličku mitru. Znamo da Vizantije više nema, da je ostala samo uspomena, a znamo da se i danas na Aji Sofiji nalazi polumesec. I Srbiju umalo da zadesi ista sudbina, s tim sto se petovekovno isključenje iz glavnih tokova svetske istorije oseća i danas.

Može li iko danas da navede ozbiljne razlike između pravoslavlja i katoličanstva, a da ne pomene papu? Zar zaista neko misli da zbog razlike u tome ko iz koga proishodi u “svetom trojstvu”, da li se u službi koristi kvasni ili beskvasni hleb, da li treba vise postovati ikone ili kipove….treba žrtvovati ceo narod, a državu isključiti iz civilizacije pod opasnošću da zauvek nestane!? Da li iko normalan može da pomisli, da samim tim što je pravoslavac je bolji od bilo kog pripadnika druge vere, u ovom slučaju katoličke?

I sada je Vuk Branković, iako je umro u turskom zarobljeništvu boreći se do kraja protiv njih, u svesti Srba, izdajnik, a sin kneza Lazara – Stefan, koji se borio na strani Turaka (bitka kod Nikopolja 1396. i bitka kod Angore 1402.) i doprineo da se učvrste na Balkanu, svetac.

3. Karađorđevići ili Obrenovići

U ovoj, od strane crkvenih krugova, uprošćenoj slici, imamo na jednoj strani navodno hristoljubive pravoslavne Karađorđeviće, koji uz pomoć Rusije brane srpstvo, a na drugoj strani Obrenoviće, navodno turske ulizice i sluge Zapada.

I ovde imamo jasnu poruku da je bolje da država i propadne, kada i Rusija radi protiv njenih interesa, nego postići bilo kakav kompromis sa Zapadom u cilju njenog očuvanja. Pri tom namerno se prećutkuju sve veze Obrenovića sa Rusijom čak i kada je ona bila pasivni posmatrač srpskih nesreća. Presudni momenat za ovakvu sliku je bila tzv. Tajna konvencija sa Austro-Ugarskom iz 1881. godine. Naravno da se nikad neće spomenuti Budimpeštanska konvencija iz 1877. i San Stefanski mir iz 1878. kojima je Rusija de jure izdala srpske interese. Moderne institucije, zakonodavstvo, uređenje države na svim poljima započeti u doba Obrenovića ne zaslužuju ni pomena, u poređenju sa “strašnom” činjenicom da su se okrenuli u jednom kratkom istorijskom momentu ka zapadnoj i katoličkoj Austriji.

Kralj Milan nema ni jedan spomenik u prestonici kakav dolikuje vladaru oslobodiocu, zaslužnom za sticanje nezavisnosti, ali zato jedan Nikola Pasić, koji ničim nije zadužio ovu državu i politički konvertit, ulizica, podrepaš, profiter, ima monumentalni spomenik u centru Beograda.

Setimo se samo pisanja lista “Srpski Sion” povodom majskih događaja iz 1903. godine i uloge srpske crkve u Majskom prevratu. Oni koji se i danas, deklarativno, zgražavaju nad ubistvom porodice ruskog cara Nikolaja II ni reč ne govore o daleko gnusnijem ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, te blagosiljaju novog kralja koji seda na krvavi presto i sam doprinevši da bude takav. Kakvo licemerstvo!

Onaj neupućeniji deo će reći kako je to pravda jer je knez Miloš naredio ubistvo Karađorđevo. No, nije li i sam Karađorđe učinio isto što i Miloš, samo na jednom mikroplanu ubivši svoga oca!? Nije li Karađorđe ubio i svog rođenog brata? Istoričarima je poznato da je bio umešan i u ubistvo Miloševog polubrata Milana. No, to crkvenim krugovima i masi koja ih sledi ne predstvalja problem jer mase vole žrtve. Karađorđe je ispao žrtva uprkos tome što je pobegao iz zemlje nakon propasti ustanka. Miloš je ostao uprkos svemu i pobedio i oslobodio zemlju, ne obazirući se preterano na to ko mu može pomoći na tom putu. Pobednicima crkva ne prašta jer su pobednici predstavnici zemaljskog carstva, a gubitnici nebeskog! Ne želi se opravdati ubistvo Karađorđa već se traži isti tretman za sve.

4. Zapad ili Istok

“Srbija je Zapad na Istoku i Istok na Zapadu”, navodno su reči Rastka Nemanjića, odnosno, Sv. Save. I dok su sve političke elite Srbije od Nemanjića do danas, manje-više na ovaj ili onaj način, sarađivale sa Zapadom i tražile rešenja, za srpsku crkvu nikada nije bilo dileme – Istok, pa makar to značilo i propast države. Naravno, verski momenat je i ovde presudan.

Verski krugovi nikada nisu dosledno pratili politiku države, ali su bili umirivani nebrojanim povlasticama, privilegijama, poklonima, ktitorstvom političkih krugova. I kako su mase bile pretežno pod uticajem crkve koja je u periodu turskog ropstva glumila nekakvu vlast, i one su politiku države smatrale neprimerenom i stranom, jer nisu shvatale uzročno-posledične veze. No, nisu je ni mogle shvatiti jer su pretežno bile nepismene, poljoprivredno orijentisane i religijski indoktrinirane, što je i cilj same crkve.

Srpski vladari iz dinastije Nemanjića održavali su tesne veze sa Zapadom i katoličkom crkvom. Neki od njih su i kršteni po katoličkom obredu (Stefan Nemanja), ostali katolici do smrti (Vukan, kralj Dragutin, princ Vladislav), sklapali saveze sa Zapadom ili tražili pomoć od katoličke crkve (kralj Milutin i car Dušan), sklapali brakove sa zapadnim princezama (Stefan Prvovenčani, Uroš I, kralj Dragutin)… Važno je napomenuti da su srpska teritorijlana širenja u srednjem veku išla na Istok, čime je slabljena pravoslavna Vizantija, a ne na katolički Zapad. I sad, da su neki od vladara ostali katolici, da su neki koji su i ostali postali vladari i da su se ostvarile odredbe iz saveza, mase bi danas slavile papu, umesto domaćeg patrijarha.

Sada imamo rascep da smo u političkom smislu Zapad (Ustav, zakonodavstvo, institucije, obrazovanje…), a mentalno smo Istok. Šizofreno!

Na ime, u svojoj prizemnosti i površnosti i indoktriniranosti, crkveni krugovi ne prave razliku između civilizacijskog i političkog Zapada što prenose dalje na mase. Od momenta stvaranja moderne srpske države u XIX veku do danas, ovde nije bilo ni jedne bitnije odlike istočnih političkih sistema. Naša intelektualna elita se školovala na Zapadu i unela civilizacijske ideje koje su se inkorporirale u sve sfere života, čemu je crkva bila žestok protivnik.

5. Demokratija ili teokratija

U periodu krvavog raspada SFRJ, zapadni politički krugovi nisu bili blagonakloni prema poziciji Srbije u tim dramatičnim događajima. To je rezultiralo sankcijama, izolacijom i otvorenom agresijom na Srbiju 1999. Posledica takvog odnosa je sve veća podrška vladavini crkvenih krugova – teokratija, te sve veći prezir prema demokratski uređenom društvu koje se doživljava kao proizvod zapadne civilizacije.

Opet smo u poziciji podvojene ličnosti. Kako može demokratski sistem, ma gde da mu je rodno mesto, štetiti poziciji nekog naroda u svetu!? Pri tom, retko ko bi se odrekao i jednog svog demokratskog prava, zarad i jednog božanskog. Retko ko bi odlazeći iz zemlje otišao u bilo koju postojeću teokratiju na svetu. Kao da su ljudska prava i demokratija tu zbog Zapada, a ne zbog samih ljudi koji su se kroz istoriju borili da ih ostvare, ma gde se nalazili. Ako je Zapad i kršio naša ljudska prava, a jeste, to ne znači da ljudska prava ne valjaju, već se valja boriti za njih.

Osnov ovakvog stanja je, zapravo, strah od odgovornosti koji nosi demokratski sistem. Odgovornosti pred sobom i društvom u kojem se živi. Sloboda je preveliki teret za mnoge, te je masama daleko lakše da neko drugi (čitaj – crkva, kler) ponese odgovornost za njih. Zar nije cilj da svako pronađe svoje mesto u društvu, čime bi ono ojačalo i postalo legitimno, a ne da mu polozaj i mesto određuju zapisi stari hiljadama godina i/ili arbitrarna volja sveštenstva!?

U demokratskim sistemima nacija i veroispovest su vec odavno razdvojeni pojmovi. Svojim retrogradnim stavom da “nema srpstva izvan pravoslavlja”, SPC je direktno otcepila iz srpskog etničkog korpusa milione sunarodnika drugih vera koji su se osećali Srbima. Ovim je zadat značajan udarac državi i društvu koji su ostali bez one raznovrsnosti i različitosti, ljudskog potencijala u znanju i umešnosti koji su potrebni da bi se kvalitetno razvijali. Ovde se u masama to vidi kao nešto sasvim normalno. Pri tom, sve najveće crkvene velikodostojnike videćemo kako licemerno i uredno stoje u redu za prijem u ambasadama Francuske ili SAD kada se obelezavaju godišnjice Francuske revolucije i Dan nezavisnosti (donosenje Deklaracije o nezavisnosti), koje su označile početak ere ljudskih prava i kraj eri apsolutizma i teokratije.

Da li je iko od zagovornika teokratije svestan šta je sve propisano crkvenim pravilima i zapovestima u Bibliji? Ko je danas spreman da vodi taj tupi, isprazni život pun zabrana, pretnji i ograničenja?

6. Ruralno/poljoprivreda ili urbano/industrija

U 21. veku nam govore, mada svet već ulazi u postinformatičko društvo, da nam je poljoprivreda najveća šansa. Veliča se kult domaćina koji se nalazi u čuvenoj trijadi bog-kralj-domaćin, što je opet posledica religijske svesti.

Izvršena je gruba deindustrijalizacija zemlje, što je nemimovno odvelo u razne organicističke i religijske oblike svesti. Pokušava se redukovati svest ljudi na primitivne oblike organizacije u kojima nema kritičkog razmišljnja i šire spoznaje prirodnih i društvenih procesa. Strah od urbanizacije i industrijalizacije društva, logičan je za crkvu jer nosi sa sobom preispitivanje njenih dogmi.

POLjOPRIVREDA: patrijarhalnost, autoritet, religija, nepismenost, neobrazovanost, kulturna zaostalost, socijalna statičnost, država kao sirovinska baza – kolonija, slaba i nerazvijena odbrambena moć, teži prelazak u informaciono društvo, loš kvalitet života…

INDUSTRIJA: demokratičnost, nauka, pismenost, obrazovanje, kultura, socijalna mobilnost, država kao jak ekonomski i politički subjekat, jaka i moderna vojska, lakši prelazak u informaciono društvo, jak standard i kvalitet života…

7. Četnici i partizani

Mada je Drugi svetski rat okončan još pre 69 godina, on i dalje traje u glavama mnogih, izazivajući duboke podele u društvu. Predvodnik istorijske revizije su, svakako, crkveni krugovi koji pokušavaju rehabilitovati otvorene saradnike i sluge fašističkih okupacionih sila. Borba sa “baukom komunizma” traje i danas, i ako komunisti već 24 godine nisu na političkoj i društvenoj sceni i kada su uništene sve tekovine socijalističke epohe. Ovde zapažamo jedan fenomen. Crkva po ovom pitanju prvi put ne zagovara stradanje, odnosno nebesko carstvo, već ili otvorenu saradnju ili saradnju iz nužde sa fašistima. Ovde se stradanje i mučeništvo partizanske strane tokom četiri godine rata nipodaštava i omalovažava jer oni nisu na ideološkoj crkvenoj liniji. Uostalom, oni su pobedili, a crkva, kako smo videli ne voli pobednike. Zašto je to tako? Upravo zbog ideoloških sličnosti. U čemu se one ogledaju? I fašizam i hrišćanstvo se oslanjaju na one političke teorije koje poriču humanističke ideale teoretski izražene u epohi prosvetiteljstva, a praktično kroz građanske revolucije, što ih svrstava u krajnje desne i duboko konzervativne ideologije. Teoretski gledano, sumirajući istorijsko delovanje fašizma i hrišćanstva možemo izdvojiti njihove najbitnije zajedničke karakteristike: nacionalizam, rasizam, militarizam, antimarksizam, antiliberalizam, antisemitizam… Upravo su to ideološke spone koje doprinose takvom stavu SPC da se rehabilituju otvoreni kolaboratori i pristalice fašizma, u prvom redu Dimitrije Ljotić, čiji tekstovi su main stream crkveno orijentisanih masa. No, svakako ne treba zaboraviti čuvene reči nezaobilaznog glavnog teologa SPC, Nikolaja Velimirovića:

“Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik preduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” – Nacionalizam Svetoga Save, 1935.

Na kraju da zaključimo: Naš istorijski usud je da se nalazimo na granici istočne i zapadne civilizacije. Raspolućeni smo mentalno, politički, duhovno između njih. Kroz čitavu istoriju smo balansirali između te dve opcije, što nas je skupo koštalo jer niko ne voli neopredeljene. Religijski smo okrenuti Istoku, politički Zapadu. I od jednih i od drugih smo doživljavali nepravde, razočarenja, gubitke… Retki su i kratki bili istorijski trenuci kada smo samostalno mogli da utičemo na sopstvenu sudbinu. No, ti retki trenuci su bili onda kada smo shvatali da ne mozemo biti važan faktor, a da ne radimo sami na sebi i kada smo shvatali duh vremena. Ne može se u XXI veku postati politički jak i ekonomski moćan na guslanju o knezu Lazaru i Milošu Obiliću. Svaka njima čast na istorijskoj ulozi koju su imali u svoje vreme, ali njima je mesto u istorijskim udžbenicima, muzejima, folkloru… a ne u ozbiljnoj politici.

Pozivati se na njih u eri informatike suludo je i nezamislivo. Zapitajmo se da li bi do bombardovanja došlo da smo izgradili snažno društvo u kojem svaki pojedinac može da nađe svoje mesto, da smo ovladali novim tehnologijma, da imamo politički konsenzus, da imamo jaku industriju, vojsku, školstvo….!? Ne može se srednjevekovnom ideologijom suprotstavljati savremenim sofisticiranim metodama raznih imperijalizama. Zapitajte se kada su Nemačka, SAD, Francuska, Rusija postale moćne drzave – kada su izvršile snažnu industrijalizaciju, kada su napravile jak obrazovni i naučni kadar. A mi i dalje u epskom svetu srednjevekovnih heroja i bića. Mentalitet je najbitniji za promene, ali to ne znači da zaboravljamo prošlost već da gradimo budućnost. U suprotnom, bićemo kao i do sada objekat, a ne subjekat istorije.

*Prenosimo sa sajta časopisa Veliki prasak