PUKOVNIK JEVTOVIĆ UPOZORAVA: „Vojna neutralnost“ je najveća i napodmuklija prevara u srpskoj istoriji!

Bio sam ubuđen da ću desetinama tekstova iz prošle i ove godine o takozvanoj (i nepostojećoj) vojnoj neutralnosti, kao i o NATO programu „Partnerstvo za mir“ kojim nas je Alijansa okupaciono umrežila, uspeti da suvim činjenicama razobličim dve verovatno najveće i najpodmuklije prevare u istoriji Srbije. Pošlo mi je za rukom delimično.

Piše: pukovnik Goran Jevtović

Pouzdano znam da su tekstovi popalili „lampice“ kako vlastodržcima tako i službenicima NATO u Srbiji jer su u dobroj meri isterani na čistac i to je odlično. Ali nije dobro što su nakon procene situacije i posebno nakon potpisivanja SOFA sporazuma, odlučili da još energičnije, skoro iz dana u dan, kao papagaji ponavljaju navedene mantre i da još ubedljivije prodaju narodu zna se već šta umesto bubrega. Njihova priča je poprimila razmere idolopoklonstva.

Ranije nego je planirano došao je trenutak da se „iz rukava“ izvuče krunski argument, pa da vidimo kako će nam to okupacioni namesnici, sa svojim dežurnim timom analitičara, komentatora, tumača i stručnjaka za sve i svašta, objasniti.

Ukoliko smo „vojno neutralni“ kako se uporno tvrdi, pitanje je prosto da prostije ne može biti – gde to piše u sledećim strateškim državnim dokumentima mimo kojih se ne sme postupati u državnoj politici u sistemu odbrane:

• Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije,
• Strategija odbrane Republike Srbije,
• Doktrina Vojske Srbije,
• Zakon o odbrani Republike Srbije,
• Zakon o Vojsci Srbije.

Evo odgovora: Ne piše ni u jednom od navedenih dokumenata. Doslovno baš tako.

Haj’mo još jednom, ne toliko zbog vlastodržaca, oni to odlično znaju, već zbog one silne opozicije (sa ili bez navodnica) – ne piše ni u jednom od dokumenata i zakona. Znači, tamo ne stoji ni „v“ od vojne, niti „n“ od neutralnosti, ako je reč o tzv. vojnoj neutralnosti. A ako je reč o „neutralnosti“ kao jedino priznatom međunarodnopravnom institutu, takođe nema ni „N“ od neutralnosti.

Tačka.

I, sada, ide nezaobilazno pitanje: Pa za čije „babe zdravlje“, što bi se narodski reklo, za čiji interes se kunete i u „vojnu neutralnost“ i povremeno u „neutralnost“? Pa kako je moguće da ovako drsko lažete i obmanjujete mučeni narod Srbije, koji nije dužan da poznaje međunarodno (ratno) pravo i strateška odbrambena i vojna dokumenta i zakone?

Čemu sve to gospodo ministri, doministri i (osobito) gospodo generali i pukovnici, pa makar vam to bilo naloženo u Garmiš-Partenkirhenu, Jorku, Obergameu, Rimu, Ohaju, Pentagonu, Vajtholu, Monsu…!?

Znam da odgovora neće biti, rizik im je ogroman, pa evo da ja ponudim tumačenje – zastupate interese NATO-a, radite tačno prema njihovim instruktažima, sprovodite pakleni plan koji je smišljen pred otcepljenje Kosmeta upravo u organizaciji Alijanse, a koji se tada zvao (kada se prevede na srpski jezik) – podmetni im priču o „vojnoj neutralnosti“ kroz Rezoluciju o Kosmetu kako bi se izbeglo suspendovanje programa Partnerstvo za mir ili kojim slučajem izlazak iz tog NATO projekta. Iz programa koji nam je dokrajčio sistem odbrane i Vojsku i vezao ruke crnje nego ’41.

Zato je suludo (a kod nekih i vrlo planski – recimo „opoziciona“ SNP) zahtevati referendum o članstvu u NATO. Zašto? Lepo je pre neku noć premijer Srbije objasnio – niko nas nije zvao u NATO, niti smo mi podneli zahtev. Tačka.

I reče istinu nakon ko zna koliko vremena.

Nije naš problem članstvo u NATO, jer se u dogledno vreme neće dogoditi iz najmanje dva razloga. Prvi, svesni su šta su radili 1999. godine, a drugo (i ne manje važno), oni nas tamo i ne vide kao Srbiju sa dve pokrajine, zatim sa „Sandžakom“, Vojvodinom i jugom centralnog dela Republike.

Inače, da bi uopšte mogli da se kandidujemo za članstvo u NATO, potrebno je da prođemo kroz poseban „trening“, to jest obiman proces ili najpreciznije „mehanizam“, koji ima svoj vrlo stručni naziv – „Akcioni plan za članstvo“ (Membership Action Plan, MAP). To je put koji je različitiji, a aktivnosti intenzivnije od, recimo, našeg sadašnjeg „mehanizma“ – „Individualni akcioni plan partnerstva“, IPAP (Individual Partnership Action Plan, IPAP).
Nije zgoreg podsetiti da su sve članice NATO primane nakon ’90-tih u članstvo (odluka samita u Vašingtonu 1999. godine), prolazile kroz navedeni mehanizam, te da se taj proces više godina unazad odvija u: BiH, Crnoj Gori i BJR Makedoniji. Na kraju procesa, sledi zvanični poziv i nakon odluke zemlje kandidata i odluke Saveta NATO, pristupa se potpisivanju brojnih sporazuma ugovornog karaktera.

Dilema ne bi trebalo da bude „da ili ne“ u članstvo Alijanse, već „da ili ne“ u „Partnerstvu za mir“.To je NATO program koji nam je lukavo gurnut odmah nakon petog oktobra, njime su nam razbili sistem odbrane, poklopili nas, nametnuli ama baš sve standarde, procedure, pravila, strategije, doktrinu, planove, interoperabilnost i uzjahali kao okupacioni jahači. I nakon krovnog sporazuma SOFA (2014) realizovali ultimatum iz Rambujea u celini. A sada slede borbene operacije po belom svetu, u njihovu korist.

Ako već mora referendum (kako ga realizovati u okupiranoj Srbiji?), onda bi trebao da se odnosi na program „Partnerstvo za mir“. Program po kome se nalazimo u evroatlantskom regionu i području, kako doslovno piše u ugovoru koji smo potpisali sa Alijansom („Okvirni dokument“, 2006). Odatle treba izlaziti i to hitno! (dalje na www.pravda.rs)