Pad Alepa – upozorenje za Moskvu
Istočni deo Alepa, ključno uporište pobunjenika u Siriji, opet je pred padom, od kojeg teško da će ga spasti neka nova kontraofanziva, nalik na onu letošnju. Ali, Rusija, čija avijacija pomaže prodor vladinih snaga, bila bi nepromišljena ako u sve verovatnijem slomu istočnog Alepa ne bi prepoznala i makar dva upozorenja po svoju kampanju u Siriji, godinu dana od njenog početka.
Najmanji problem po Rusiju jeste humanitarna katastrofa u tom gradu. Ideja da će neko od ruskih generala ili političara biti priveden zapadnim ili međunarodnim sudovima pod optužbom za ratne zločine nad civilima, kakve im pripisuju pojedine zapadne zemlje, sasvim je isključena.
Nešto nezgodnije po rusku stranu jeste to što će im nemali deo stanovništva u zemlji u kojoj žele da zadrže znatan politički uticaj i nakon rata upamtiti ovu epizodu. Širom Bliskog istoka i u muslimanskom delu sveta, sunitski ekstremisti, poput onih kakve su regrutovali Al Kaida i Islamska država i onih koji će se tek priključiti budućim terorističkim organizacijama, označiće Rusiju kao onu koja je „ubijala nevine da bi zaštitila šiitske otpadnike”, kako ti radikali doživljavaju režim u Damasku, i držati metu na njenom čelu.
Neposredniji problem je nešto drugo. Može se, opreza radi, polovina navoda o ratnim zločinima otpisati kao „zapadnjačka propaganda”, u šta uveravaju ruski i sirijski režimski mediji. I tada bi, međutim, ostalo dovoljno grozota u svedočenjima i snimcima iz opkoljenog dela Alepa da bi tamošnja situacija ulivala jezu. Sudeći i po Ujedinjenim nacijama, napadi ruskih aviona i trupa sirijskog predsednika Bašara el Asada, kao i savezničkih grupacija iz Libana i Irana, predstavljaju sistematsko uništavanje medicinskih ustanova u Alepu, te iznurivanje civila glađu i žeđu, sve kako bi se neprijatelj prinudio na predaju.
Ni takva kampanja, međutim, nije bila dovoljna za pobedu, pa su sada asadovske kopnene snage dopunjene. Procene se razlikuju, ali je u svima reč o nekoliko hiljada novih boraca, odnosno, prema „Gardijanu”, sada je pred sirijskim pobunjenicima front od oko deset hiljada neprijatelja. Teško bombardovanje, dakle, nije moglo da završi posao, već je neophodno i masivno gomilanje kopnenih trupa da bi se slomio otpor samo u jednom gradu, i to godinu dana otkako su se Rusi, 30. septembra prošle godine, direktno uključili u borbe u Siriji.
Istina je da je Alepo izuzetno važna strateška tačka, ali njegovim padom rat neće biti okončan. Ostaci regularne sirijske armije i Hezbolah su, po svemu sudeći, već iscrpli svoje rezerve. Ostaje da se za pojačanja regrutuje još dobrovoljaca ili dobrovoljaca u Iranu ili da Rusija angažuje i pešadiju, što svakako ne želi. Sve u svemu, preuranjenom se ispostavila slavodobitnost ruskih saopštenja iz ranih faza njene intervencije u Siriji, kada je Kremlj poručivao da je za nekoliko nedelja uspeo više nego SAD i njeni saveznici za godinu dana. Rusija bi se mogla naći pred američkom dilemom: šta raditi na Bliskom istoku kad avijacija ne može pobediti suparnika dok pešadiju nije uputno izvoditi na ratište, jer onda će se u domovinu vraćati mnogo više poginulih, pa domaća javnost više neće intervenciju doživljavati kao trijumf.
Zapravo, jedan nedavni izveštaj, koji nije potvrđen, upućuje na to da je transport mnoštva ruskih pešadinaca u Siriju već počeo. Ako to i nije tačno, dodatni ruski avioni, kako je javio ruski list „Izvestija”, tamo jesu stigli, što opet pokazuje da Sirija počinje da guta sve više ruskih resursa.
Jedno su Rusi, ipak, ispravno proračunali. Ofanzivom na Alepo nisu likvidirali dogovor s Amerikancima, koji još, uprkos tome što je primirje srušeno, razgovaraju s njima i traže zajedničko rešenje.
Na prvi pogled, nije lako shvatiti zašto je Moskva uopšte rizikovala taj dogovor, koji je prećutno podrazumevao slabljenje umerene opozicije, posledično i jačanje Asada. Moguće je da su tačne ruske tvrdnje kako su bombardovanjem položaja Asadovih jedinica primirje sabotirale SAD ili, barem, kako je Pentagon, koji je tom sporazumu od početka bio nesklon, tim činom sabotirao Belu kuću. Zamislivo je i da je Asad bez odobrenja Rusije napao humanitarni konvoj za pomoć pobunjeničkom kraju. Tek se za ono što je usledilo, žestoko bombardovanje Alepa, nedvosmisleno može reći da je bila odluka Rusije, koja je mogla oboriti spremnost Amerike na pregovore.
No, Vašington se, izgleda, i dalje ne usuđuje da odgovori vojnim sredstvima, nego traži kompromis. Ako se na takav ishod oslonila, čini se da je Moskva dobro procenila situaciju.
Izostane li vojni odgovor SAD i regionalnih neprijatelja Asada na ofanzivu na Alepo, Rusija i njen štićenik dovešće umerenu opoziciju na ivicu kolapsa. U tom slučaju, vojno relevantni među antiasadovskim snagama ostaće Kurdi, koji sukob s režimom izbegavaju ali imaju interese suprotstavljene njegovim, i islamisti, od kojih su Islamska država i Front za oslobođenje Šama, kako se Nusra front prozvao odnedavno navodno prekidajući veze s Al Kaidom, isključeni iz mirovnog procesa kao teroristi i legitimne mete i za ruske i za američke avione. Kurdima veto Turske ne dozvoljava učešće u međunarodnim pregovorima o Siriji. Tako bi padom Alepa Asad možda ostao gotovo bez ijednog rivala koji bi zauzeo mesto s druge strane pregovaračkog stola.
Dugoročno, ni to ne mora voditi samo najboljem po njega ili onoga za koga bi se, eventualno, Rusija i SAD složili da ga zameni. Ako su proučavali američke muke, Rusi su odavno shvatili da se otpor na Bliskom istoku ne ubija vojnim porazom, koji se naizgled sprema Islamskoj državi i koji bi zajednički udari s Amerikancima, koji su bili u planu, mogli naneti Frontu za oslobođenje Šama. Otpor samo čeka sledeću priliku da izbije, inače ni američke trupe ne bi bile još vezane za Irak i Avganistan, koje su pokušale da napuste. To je drugi problem o kojem bi, dok Alepo pada, Kremlj morao razmišljati. (Politika)