Оживела највећа фарма Шумадије

Мр­ча­јев­ци – У нај­ве­ћој фар­ми Шу­ма­ди­је по­но­во се, по­сле осам го­ди­на ти­ши­не, чу­ла ста­ра до­бра пе­сма – ри­ка но­вих ста­нов­ни­ка. То­ви­ли­ште у Мр­ча­јев­ци­ма, ко­је је не­кад би­ло на свет­ском гла­су при­ми­ло и 2010. об­у­ста­ви­ло сва­ку де­лат­ност, ожи­ве­ло је и пу­ни­ће се из да­на у дан.

– Упра­во смо до­ве­зли пр­ву пар­ти­ју од 50 гр­ла ко­ли­ко ста­је у је­дан ка­ми­он. То су ју­ни­це од око 300 ки­ло­гра­ма из око­ли­не Ва­ље­ва чи­је ће ме­со, кад до­стиг­ну 500 или 600 ки­ло­гра­ма, да бу­де из­ве­зе­но у Ита­ли­ју – ка­же за „По­ли­ти­ку” Ра­ди­ша Јев­то­вић (74), ди­рек­тор ком­па­ни­је „Те­ра про­дукт” ко­ја је но­ви вла­сник овог уз­га­ја­ли­шта.

Реч је о ме­шо­ви­том срп­ско-азер­беј­џан­ско-тур­ском дру­штву, ко­је је ку­пи­ло за­кљу­ча­ну фар­му јер бе­ше па­ла у сте­чај, и кре­ну­ло са ула­га­њем сред­ста­ва у об­но­ву. Јев­то­вић не же­ли да об­ја­шња­ва с ка­квим се не­да­ћа­ма су­о­чио у ме­ђу­вре­ме­ну и за­што је пр­ва пар­ти­ја го­ве­да до­ве­зе­на тек ју­че („То је на­ша, срп­ска при­ча”), већ је окре­нут да­ни­ма ко­ји до­ла­зе.

– Ми већ из­во­зи­мо у Ита­ли­ју за по­зна­тог куп­ца, зна­мо кри­те­ри­ју­ме тог тр­жи­шта, оп­ти­ми­сти смо и ту за нас не­ма за­го­нет­ки. Ме­ђу­тим, већ сле­де­ћа пар­ти­ја би­ће му­шка гр­ла за Тур­ску а ту је об­ра­да са­свим дру­га­чи­ја. Тур­ски зах­те­ви чак су стро­жи не­го за зе­мље Европ­ске уни­је, кла­ње и об­ра­да мо­ра­ју се оба­ви­ти по ха­лал стан­дар­ду са ко­јим до са­да, срп­ске кла­ни­це ко­је ра­де за нас, ни­су има­ле ис­ку­ства. На­да­мо се да ће­мо и то пре­бро­ди­ти. За­то сам зах­те­вао да тур­ска ин­спек­ци­ја кон­тро­ли­ше рад у на­шој кла­ни­ци ко­ју ода­бе­ре­мо, а ан­га­жо­ва­ли смо и рад­ни­ке из Тур­ске за тај по­сао ка­ко би­смо лак­ше ис­пу­ни­ли све за­дат­ке.

Ре­ша­ва­ју­ћи ус­пут­не про­бле­ме, Јев­то­вић ни­је се­део скр­ште­них ру­ку. От­ку­пио је и на фар­му сме­стио си­ла­жу за две го­ди­не уна­пред, осла­ња­ју­ћи се на зна­ње ра­та­ра овог де­ла Ср­би­је, ко­ји се го­ди­на­ма као знал­ци ба­ве при­пре­мом хра­не за сто­ку. Фар­ма је, ина­че, осам­де­се­тих под на­зи­вом „Сто­чар” би­ла ма­тич­на ку­ћа за чак 10.000 то­вље­ни­ка у јед­ном тур­ну­су, ра­чу­на­ју­ћи и ко­о­пе­ран­те из окол­них се­ла. Са­мо то­ви­ли­ште у Мр­ча­јев­ци­ма мо­же од­јед­ном да при­ми 2.300 гр­ла.

– Ми ће­мо ићи до 1.500 гр­ла у јед­ном тур­ну­су, ко­ји тра­је шест ме­се­ци – пла­ни­ра Јев­то­вић.

Он је са ду­жно­сти ди­рек­то­ра „Ге­некс агра­ра” осам­де­се­тих по­ста­вљен за за­ме­ни­ка ди­рек­то­ра „Ге­нек­со­вог” пред­у­зе­ћа „Цен­тро­про­дукт” у Ми­ла­ну, на­кон че­га је че­ти­ри го­ди­не био и пр­ви чо­век ди­рек­ци­је „Ге­некс агра­ра”. По­сле санк­ци­ја, бом­бар­до­ва­ња и про­бле­ма у по­сло­ва­њу „Ге­нек­са” де­лат­ност је про­ду­жио у Ми­ла­ну, где и да­нас жи­ви са по­ро­ди­цом. „Цен­тро­про­дукт” је, ина­че, био јед­на од нај­ве­ћих „Ге­нек­со­вих” мно­го­број­них фир­ми у ино­стран­ству, са 142 за­по­сле­на и цен­тра­лом у Ми­ла­ну, и пред­став­ни­штви­ма у Тр­сту, Ри­му и Ба­ри­ју. Ви­ше од 60 од­сто ју­го­сло­вен­ског спољ­но­тр­го­вин­ског по­сло­ва­ња са Ита­ли­јом ишло је пре­ко „Цен­тро­про­дук­та”. Ова „Ге­нек­со­ва” фир­ма је 1990. би­ла чак на 14. ме­сту по оби­му спољ­но­тр­го­вин­ског про­ме­та на Апе­ни­ни­ма, а у то до­ба ју­го­сло­вен­ски из­воз у Ита­ли­ју об­у­хва­тао је 17 шле­пе­ра ју­не­ћег ме­са сва­ке сед­ми­це.

За­хва­љу­ју­ћи том ис­ку­ству и тра­ди­ци­ји, по­сао из­во­за ме­са са на­ших про­сто­ра у Ита­ли­ју био је, али са­мо на крат­ко, пре­ки­дан за вре­ме бом­бар­до­ва­ња, бо­ле­сти сли­нав­ке и ша­па, и то­ком санк­ци­ја. Уз ен­ту­зи­ја­зам не­ко­ли­ци­не са­рад­ни­ка, Јев­то­вић је одр­жао тај по­сао, ко­ји се и да­ље од­ви­ја не­пре­ки­ну­то, али реч је о дра­стич­но ма­њим ко­ли­чи­на­ма. Ме­ђу­тим, Ср­би­ја и да­ље у овом по­слу има сво­ју роб­ну мар­ку – на­ше ме­со по­зна­то је по из­у­зет­ном ква­ли­те­ту, 90 од­сто пла­сма­на за­вр­ша­ва у То­ска­ни а у тој ре­ги­ји су нај­по­зна­ти­ји свет­ски ме­са­ри. У том де­лу Ита­ли­је срп­ско ме­со, као из­ван­ред­но, про­да­је се у бу­ти­ци­ма а ко­ри­сти за из­ра­ду по­зна­тих од­ре­за­ка „фи­о­рен­ти­на”.

– Из­воз у Тур­ску, за­ни­мљи­во је, ве­о­ма до­бро се до­пу­њу­је са по­слом пре­ма Ита­ли­ји, јер та два тр­жи­шта зах­те­ва­ју раз­ли­чи­те об­ра­де и ква­ли­те­те. Ита­ли­ја­ни то­ва­ре са­мо зад­ње че­твр­ти че­ре­ка, а Тур­ци и зад­ње, па мо­гу да при­хва­те оно што пре­о­ста­не по­сле от­пре­ме у Ита­ли­ју.

„Те­ра про­дукт 61” из Ле­у­ши­ћа ку­пи­ла је фар­му по­чет­ком ју­на 2015. за 28 ми­ли­о­на ди­на­ра су­о­чив­ши се са без­број про­бле­ма ко­ји и ни­су нео­бич­ни за срп­ске при­ли­ке. По­чев од то­га да се у су­ду, али по­сле ку­по­ви­не за ко­ју га­ран­ту­је др­жа­ва, ис­по­ста­ви­ло да усред фар­ме од 6,23 хек­та­ра на­вод­но по­сто­ји не­ка ма­ла по­љо­при­вред­на апо­те­ка чи­ји је вла­сник дру­ги чо­век, па до чи­ње­ни­це да су гра­ђе­ви­не оче­ру­па­не, од про­зо­ра до олу­ка. (POLITIKA)