Transpacifičko partnerstvo – ekonomsko obuzdavanje Kine

Vojne intervencije Americi više ne idu od ruke kao nekada. Utoliko je ekonomija postala još značajnije bojište. Sporazumima o slobodnoj trgovini s državama pacifičkog oboda i Evropom SAD htele bi da protegnu svoj privredni domen preko dva najveća okeana, pa tako imamo Transpacifičko partnerstvo (TPP) sa zemljama Azije i Transatlantsko partnerstvo za trgovinu i investicije (TTIP) sa Evropskom unijom. Njihov cilj je da podupru savezništvo sa Starim kontinentom i obuzdaju ekonomsko i političko širenje Kine, kao što su za vreme hladnog rata obuzdavale rusku vojnu moć. Ali, ekonomska kriza odbija glasače od sporazuma o slobodnoj trgovini, za koje se veruje da donose otkaze i niže plate. Zato je neizvesno i da li će se političari, čak i američki, usuditi da podrže te sporazume.

Za spas svoje ključne zaostavštine u spoljnoj politici Barak Obama se može uzdati jedino u prevrtljivost Hilari Klinton i Donalda Trampa. Ako mu je za utehu, to znači da mu nisu loše šanse da ipak dočeka stupanje na snagu Transpacifičkog partnerstva (TPP), sporazuma o slobodnoj trgovini između SAD i 11 država koje zajedno predstavljaju 40 odsto globalne privrede.

TPP je zamišljen kao osovina buduće američke dominacije nad ekonomski najperspektivnijim delom planete, instrument strateškog preusmeravanja Vašingtona na Pacifik kao region za koji se veruje da postaje novim centrom sveta. On bi Americi garantovao zadržavanje pozicije najveće globalne ekonomije, produbio Obamin delimični otklon od vojnih intervencija i ustoličio privredno ustrojavanje kao najpouzdaniji metod za američku kontrolu nad svetskim tokovima. Konačno, obuzdao bi rivala koji se na ekonomskom planu, sa svojom hronično rekordnom stopom ekonomskog rasta, nazire kao mnogo snažniji i time, uopšte uzev, daleko opasniji nego Rusija – Kinu.

TPP bi trebalo da u delu sveta gde bi Peking prirodno širio svoje ekonomske veze zaposedne prostor u koji kineska privreda, preko nje i politički domašaj, neće moći prodreti ako ona ne bude prihvatila pravila poslovanja u čijem definisanju nije pozvana da učestvuje. Radije nego da puste Kineze da sklapaju zasebne sporazume s pojedinačnim državama tog regiona, veličinom svoje ekonomije namećući uslove koji njima odgovaraju, Amerikanci su odlučili da okupe države pacifičkog oboda i pretvore ih u branu pred daljim nadiranjem kineskih kompanija i podjednako konkurentskog političkog sistema koji se i po interesima i po principima razlikuje od onog u SAD.

Kini nije formalno zabranjeno pristupanje sporazumu. Ali, nije ni uključena u pregovore o njemu. Poželjna će postati tek kada sve bude utanačeno, pa joj, ako želi ulaz na to gigantsko tržište, preostane samo da se prilagodi umesto da diktira uslove.

Bela kuća tvrdi da je to na opšte dobro. Kina zbilja nije na dobrom glasu po zaštiti radničkih prava i životne sredine, što bi za ovih 12 država, u oblastima trgovine, finansijskog prometa i zaštite intelektualne svojine, takođe trebalo biti definisano TPP-om, i to na nivou višem od onog za koji bi se verovatno založio Peking.

Ali, taj nivo u prvom redu ne zadovoljava upravo američke sindikate i ekologe. Protiv njega su u SAD i levičari i desničari, ubeđeni da će on olakšati otpuštanja i prebacivanje poslova u inostranstvo, kao što je zbog severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini već izgubljeno 700.000 radnih mesta, te da će srozati i radnička i potrošačka prava snižavajući nadnice i omogućavajući proturanje nebezbedne robe. Čak će ograničiti i nacionalni suverenitet. Naime, ne samo što se tumači da će TPP velikim korporacijama odrešiti ruke za jurenje profita nauštrb svih skrupula nego će one moći i da pred međunarodnim arbitražnim sudovima tuže države koje im svojim propisima ugroze zaradu zahtevajući od njih više standarde u poslovanju.

Uprkos tome, Obama je za TPP zalegao koliko i za svoje krunsko dostignuće u unutrašnjoj politici: zakon o širenju zdravstvene zaštite. Ekonomska kriza radi, međutim, protiv njega, šireći strah od sporazuma o slobodnoj trgovini, ne samo u ostalim zemljama koje TPP treba da obuhvati, ako dobije podršku tamošnjih političkih elita. Neizvesno je i da li će iza TPP-a stati dovoljno Obaminih demokrata. Lider republikanske većine u američkom Senatu Mič Mekonel je već poručio da ta institucija o sporazumu neće ni glasati pre izbora, dok je Obama još na vlasti.

Hilari Klinton, koja je kao državni sekretar podržavala TPP, sada se predomislila, shvativši koliko su obični američki radnici, za razliku od njihovih šefova, neskloni tom sporazumu. I Tramp ga je odbacio.

Istina, Klintonova je kazala da nije zadovoljna oblikom koji je TPP poprimio, što ostavlja mogućnost da ga kao predsednica pokuša preinačiti i takvog progurati. A Tramp se neprekidno predomišlja oko bezmalo svega što govori. Na koncu, on je stavljao do znanja da bi protiv Kine mogao povesti i neku vrstu trgovinskog rata, pa mu je u tom domenu TPP, kao blokada ekonomske ekspanzije Pekinga, svakako blizak. Utoliko je Tramp, paradoksalno, naslednik Obamine politike da je bolje ratovati ekonomijom nego oružjem. (Politika)