Vesti Online

NEONACISTI DIŽU GLAVU: Alternativa za Nemačku – stranka za koju je Angela Merkel najveći izdajnik

Za stranku osnovanu 2013. godine, pokrajinski izbori u Nemačkoj su bili pravi trijumfalni pohod, koga ne bi bilo bez izbegličke krize. A pošto će ta kriza još dugo trajati, a možda se i zaoštriti, moguće je da će Alternativa za Nemačku dobijati sve veću podršku.

Frauke Petri (Foto: Jutjub)

Nikada do sada protest nemačkih birača nije ostavio tako duboke tragove kao ovaj put. Desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) je na izborima u Baden-Virtembergu, Rajni-Palatinatu i Saksoniji-Anhaltu, prvi put bila na glasačkim listićima, a njeni poslanici sada sede u osam od 16 pokrajinskih parlamenata. Za stranku osnovanu 2013, to je pravi trijumfalni pohod, koga ne bi bilo bez izbegličke krize. A pošto će ta kriza još dugo trajati, a možda se i zaoštriti, Alternativa za Nemačku će dobijati sve veću podršku.

Da bi uspela, AfD treba samo da tematizuje raspoloženje na ulicama. Stare stranke bi trebalo da se pripreme za duže prisustvo nove političke snage, a onaj ko izbegava sučeljavanje sa njom, ne shvata ozbiljno volju birača. Najviše razloga za brigu ima levičarska Socijaldemokratska stranka, koja je svuda poražena. Njena dosledna podrška izbeglicama joj nije pomogla – naprotiv. Ona je nekad imala ulogu stranke za koju su birači glasali iz protesta, a tu ulogu je sada preuzela AfD.

AfD je anti-imigrantska partija osnovana 2013. godine, iznikla iz euroskeptičnih protesta Izborna Alternativa 2013. usmerenih protiv evra i politike nemačke savezne vlade prema valutnoj krize evrozone. Na saveznim izbrima 2013.  AFD je osvojila 4,7 odsto glasova i nije dosegla cenzus za ulazak u Bundestag.

AfD je iskoristila uspon anti-imigrantskog raspoloženja u Nemačkoj, a takođe je bila efikasna u mobilizaciji birača među radnicima, koji ranije nisu glasali u velikom broju. Komentatori je nazivaju „partijom gubitnika“, ljudi koji često žive na terotoriji bivše Istočne Nemačke, koji su već živeli u ksenofobičnoj i totalitarnoj državi. Njihova osećanja su dodatno pojačana  zbog promene sistema koja se u tim krajevima Nemačke i dalje oseća, i koja je gotovo uništila bivšu istočnonemačk industriju. Globalizacija je donela nove poteškoće, a velki broj doseljenika predstavlja dodatnu so na ranu i donosi pritisak na zdravstvo i obrazovanje i javnu potrošnju.

Ona je 40-godišnji preduzetnik koja je diplomirala hemiju u Velkoj Britaniji. Njena porodica se preselila iz Istočne Nemačke na Zapad nakon pada Berlinskog zida 1989. Dok je AfD bila u povoju, Petri bila vodeći glas anti-imigracione konzervativne struje u stranci. Njena grupacija je preuzela partiju u junu 2015, dodatno gurajući stranku prema krajnjoj desnici. Njeni desničarski stavovi su joj doneli žestoke kritike, ali – kao i druge desničarskih ličnosti kao što su Donald Tramp u Americi – time je zadobila podršku dela radničke klase Nemačke.

Ona je svojim modernim izgledom, i nasmejanim javnim nastupima potpuno promenila sliku o mračnim političarima desnice, dok je liberalni i levičarski političari i komentatori proglašavaju izuzetno opasnom, i nasmejanim licem desničarskog ekstremizma. Najjveću buru u javnosti je izazvao njen predlog da nemački graničari pro potrebi treba da pucaju na ilegalne imigrante, čak i na žene i decu.

Etiketiranje i generalizacija su uvek nezgodni, – ali AFD u svojim redovima sigurno sadrži elemente koji bi se u većem delu Evrope smatrali „krajnjom desnicom“. Ova stranka je optužena da je „ljubazno lice“ otvoreno desničarskog pokreta Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada (PEGIDA), koji je prošle godine izveo niz velikih anti-imigrantskih skupova u Nemačkoj. Kritičari ove stranke smatraju da mnogi od njenih stavova – poput politike „nulte“ imigracije i zalaganja da sve nemačke žene treba da imaju troje dece, podsećaju na mračne ideje iz prošlosti. Članovi AfD takođe opisuju suparničke političare kao ”Folksverater”, ili „izdajnike naroda“, što je uvreda koju su nacisti koristili protiv svojih neprijatelja. Rukovodstvo stranke se zvanično ogradilo od tog izraza, ali ona služi kao poziv za krajnje desničarske elemente nemačke politike.

U političkim emisijama na TV-u,  Petri je insistirala da njena stranka nije ekstremistička i populistička, ali baš kao i na PEGIDA skupovima, postalo je uobičajeno da se vide plakati AfD koji pozivaju na linč vladinih zvaničnika kao kaznu. Nedavno je jedan funkcioner AfD pozvao na vraćanje smrtne kazne da bi članovi vlade mogli da se „stave pred zid“ i streljaju.

Stranka je u kampanji obećavala da će se zalagati da se u nemačkim školama smanji broj učenja o nacističkom periodu, što je kontroverzno pitanje u zemlji u kojoj je još uvek veoma prisutna krivica zbog zločina iz Drugog svetskog rata.

AfD je ovim rezultatom pokazala da je snaga na koju treba računati, ali je malo verovatno da će ikada doći na vlast. Nemački proporcionalni izborni sistem je napravljen da su vlade uglavnom koalicione, a sve druge stranke su obećale da nikada neće ići u koaliciju sa AfD. Oni mogu da dalje podele političku scenu tako što će uzimati glasove od tradicionalnih partija, Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Angele Merkel i rivalske levičarske Socijaldemokratske stranke (SPD), i otežavati im da formiraju koalicije.

Rezultati regionalnih izbora u tri nemačke države su opisani kao „dramatični“, ali od CDU Angele Merkel nije zbrisana. Kancelarka je oslabljena, ali je i dalje u borbi. Njena nada da će se birači okupiti oko nje kao izraz poverenja novoj, modernijoj, raznovrsnijoj i velikodušnijoj Nemačkoj se nije ostvarila. Umesto toga, pokazalo se da Nemačka definitivno nije imuna na krajnju desnicu.  Ipak, ni u jednoj pokrajini AfD nema šanse da dođe na vlast, i ona je još uvek protestna stranka. Ali, njen uspeh pokazuje dva problema – jedan problem nemačke politike a drugi lični Merkelin.

Merkelova predvodi „veliku koaliciju“ sastavljen od CDU/CSU i SPD, što u suštini znači da ne postoji zvanična opozicija liberalnoj izbegličkoj politici. To ostavlja Alternativu za Nemačku kao jedinu stranku koja predstavlja suprotan pogled i može maskirati prave razmere narodnog nezadovoljstva, koje se sve više čuje u privatnim razgovorima . Novi problem sporazum EU sa Turskom. Merkelova se svakako nada da će joj taj dogovor kupiti vreme, ali pitanje je po koju cenu? Gledano iz šire perspektive, ona je možda ublažila jednu lokalnu krizu, gurajući Nemačku u drugu, daleko širu, i koju je daleko teže kontrolisati. (Pravda)