Lov na Avalu
Beograd – Ko će biti novi vlasnik Avala filma, po svemu sudeći, znaće se za dva dana. Sve inicijative i apeli filmskih radnika da ne dođe do situacije u kojoj će na doboš otići imovina na adresi Kneza Višeslava 88, ali i producentska prava na sve filmove proizvedene u nekada najvećoj filmskoj kući na Balkanu, ostali su uzaludna.
U sredu, 22. aprila, u 12 sati u Agenciji za privatizaciju biće održana licitacija na kojoj je početna cena za nekadašnji balkanski Holivud, koji je četiri godine u stečaju, nešto manje od devet miliona evra, dok je vrednost 37 hektara prostora na Košutnjaku kao građevinskog zemljišta od 75 do sto miliona evra. U isto vreme ispred zgrade Agencije na Terazijama broj 23 naći će se filmski radnici da još jednom podsete sve nadležne (mada ispada da takvih ni u ovom slučaju nema, jer se ni Ministarstvo kulture, ni država koja upravlja ostacima ovog preduzeća pod stečajem, ni Ministarstvo finansija ili privrede nisu otvoreno pozabavili ovim pitanjem, a pre svega dugovanjem ove filmske kuće poveriocima od oko tri miliona evra) da Avalu film ne čini samo zgodan prostor za novi stambeni blok, već i stvaralaštvo gotovo svih najvažnijih autora domaće kinematografije – više od 400 dokumentarnih i 200 igranih filmova počev od prvog jugoslovenskog ostvarenja „Slavice“ iz 1947. godine.
– Priča o Avali film je priča o ovoj zemlji. Čak i na prvi pogled, stanje u kome se nalazi Avala veoma je slično onom u kom je država. Polusrušena, napuštena, zarasla u korov, zar vam to ne liči na Srbiju – kaže reditelj Goran Marković, koji već godinama upozorava na to da „čopor hijena, privučene smradom truljenja, obigravaju oko lešine“ (poslednji film Avala je snimila 2000. godine, a pet godina kasnije su počeli javni razgovori o njenoj prodaji).
On napominje da borba za tih 37 hektara traje već decenijama.
– Ali tek kada se na krajnje nepošten, rekao bih kriminalni način Jugoexport dokopao 51 odsto vlasništva nad Avalom (početkom ’90-ih upisano je vlasništvo Jugoeksporta na čijem je čelu u to vreme bio kum Slobodana Miloševića Slobodan Anđić prim. aut.), počela je agonija. Jugoexport je ubrzo bankrotirao i njegovi poverioci, a možete zamislite s kim je sve poslovalo to debeovsko preduzeće, počeli su traže da se Avala proda i odatle namire svoje dugove? Dakle, baza filmske industrije treba da otplaćuje njihove mutne poslove! Vlada Zorana Đinđića je u februaru 2003. donela rešenje o otkupu duga Jugoeksporta i preuzimanju Avale od strane države, što bi bilo spasonosno da Đinđić mesec dana kasnije nije ubijen a ta odluka naglo zaturena. U ministarstvu kulture postoji taj papir, imao sam ga u rukama. Kako bilo, lov na Avalu je nastavljen – objašnjava Marković.
On smatra da je u ovom trenutku, „kada se Avala prodaje na metar“, jedini način da se spase jeste model po kome je spašena knjižara Geca Kon.
– Dakle, da se proglasi prostorom koji predstavlja kulturno nasleđe. Međutim, Ministarstvo kulture nije prstom mrdnulo u tom pravcu, peru ruke, čini im se da je Avala isuviše vruć krompir. Sve zemlje u okruženju su sačuvale bazu svoje filmske industrije i, šta više, jako dobro zarađuju na tome. U Sofiji na primer, u filmskom gradu Bojana, koja je bila u još gorem stanju nego što je Avala, trenutno se snimaju na desetine američkih serija a u gradu su sagrađena tri hotela koji opslužuju filmske radnike. Sama Bojana izgleda kao deo Holivuda. Kada pomislite kakav je srpski film u odnosu na bugarski i šta je sve od koprodukcija snimano ovde, biće vam jasno koliko je prodaja Avala film besmislena. Ili ima nekakav smisao koji nam nije dokučiv – naglašava reditelj.
Radna komisija Odbora za kulturu i informisanje formirana povodom privatizacije Avala filma pokrenula je inicijativu kako bi se filmski fond Avala filma izuzeo iz prodaje. Jugoslovenska kinoteka obratila se tim povodom Privrednom sudu. Radoslav Zelenović, v.d. direktor Kinoteke, smatra da sve ono što je snimljeno u Srbiji do ’90-ih godina, nastalo državnim novcem, treba nacionalizovati, kao što su činile mnoge socijalističke zemlje i države iz okruženja. (Danas)
