Hleb i kolači

Prethodnih dana pojedini mediji su prenosili vesti o peticiji više hiljada Britanaca, organizovanih da bi sprečili deportaciju Srbina koji u njihovoj zemlji živi dugi niz godina.

Egzaltirano se isticala se moć građana da ospore odluku svoje države. Nijednog trenutka se nije  razmatralo ko ih je organizovao i sa kojim interesom.

Istovremeno glavna tema u u svim medijima u Srbiji jeste takoreći zgražavanje nad činjenicom da ne postoji formalni organizator protesta pod nazivom STOP DIKTATURI koji se već nekoliko dana dešavaju u više gradova Srbije.

A predstavnicima vlasti se, pored intenzivnog truda da uvere javnost, mora odati herojsko priznanje i na tome kako i sebe ubeđuju u to da su jedini organizatori aktuelnih protesta samo i isključivo pojedini predsednički kandidati pomognuti podrškom zapadnih donatora.

Jasno je da  bi taj scenario oni najviše i priželjkivali, jer većina njih osim paljbe po unutrašnjim i spoljnim neprijateljima i nema neki bogatiji vokabular. Preventivno su ovakva dešavanja najavljivali i pre izbora, pokušavajući tako da ljude zastraše onim predsedničkim kandidatima koji nisu Vučić ili njegovi sateliti.  Išli su toliko daleko da su predviđali da će u izbornoj noći Saša Janković lažirati napad na sebe što bi valjda trebalo da bude iskorišćeno kao povod za nemire i opšti haos.

Na ulicama imamo nešto potpuno drugo – mirne proteste hiljada studenata u koje sam ja prva izražavala sumnju da će ikad više u Srbiji moći da budu pokretači promena. Ali iIzgleda da je kap prelila čašu. Ima li iko pravo da mladim ljudima išta zameri ko god da je organizator ovih protesta? Generacija rođena i odrasla u ratovima, štrajkovima, pod sankcijama, uz bombardovanje, koja svakodnevno gleda svoje roditelje i rođake koji ili grcaju za minimum dostojanstva ili su postali članovi vladajuće partije i tako se zauvek sa dostojanstvom pozdravili.

Oni su se upisali na fakultete i polažu ispite apsolutno svesni da u životu imaju samo dve opcije:  a) da beže iz Srbije čim im se ukaže prilika, b) da se učlane u stranku, prašinare za sendviče i nadaju se ugovoru o privremenim i povremenim poslovima u nekom javnom preduzeću.  Nije Vučić baš kriv za sve zbog čega su oni besni, deo odgovornosti snose i neki drugi, ali na njemu se slomilo, jer je očigledno dodatno unapredio sve, pre njega uspostavljene loše mehanizme očuvanja vlasti. Izgleda da je bratija koju on predvodi preterala sa bahaćenjm i podsmevanjem inteligencije građana. Čak iako ovi protesti ne budu uspešni, ostaće upamćeno da su studenti za Vučićevog vakta, prvi put posle 5. oktobra 2000 izašli na ulicu bez zahteva o oktobru 2.

Kada je Marija Antoaneta izjavila da narod ako nema hleb jede kolače, verovatno nije mogla ni pretpostaviti šta će nakon toga uslediti. Vučić je pre neki dan izjavio da svako ima pravo da bude nesrećan, pa kada je već dao amin, ovo je način da se to i drugima pokaže.  Komunikacijski sve je uradio by the book, samo što bi to imalo efekta da iza protesta zaista stoje političke partije. Ovi ljudi su već duboko nesrećni, kao i mnogi oko njih. Lako bi on sa stranačkom omladinom. Razračunavanje sa ovom masom ići će malo teže. Nema hijerahije, nema predsednika stranke da ih obuzda, ničega sa čim bi on znao šta da radi. Mada ne sumnjam da će Željko Mitrović i Dragan J.Vučićević već  smisiti načine da se pojedinci  među njima diskredituju. Ali isto tako verujem i da se oni neće nešto preterano potresti zbog toga. Mladost je to. Sloboda kao vrhovni princip i neobuzdanost. Zato ih se toliko i boje.

Moja mladost je prošla na krilima petokoktobarske nade. Mi smo ipak verovali da svako treba da dobije malo vremena i pokaže se, da je problema puno i bili smo spremni na strpljenje. Ceh za pogrešne procene plaćamo sada. Zato niko nema pravo da osuđuje studente. Bez obzira na ideološke i druge razlike koje očigledno i među njima postoje, previše je zajedničke muke koja ih je ujedinila.  Nadam se samo da će izvući pouke iz ne tako daleke istorije i da se neće zaustaviti, čak i ako i kada on bude gotov. Dok stvarno ne bude GOTOVO.

A svi koji veruju i ubeđuju druge da su organizatori predsednički kandidati nezadovoljni  rezultatima izbora, samo neka nastave sa tim. Brže, jače i bolje će se setiti priče o hlebu i kolačima. Možda se tada i dozovu pameti.

Kada će biti gotov(o)?

4

Piše: Bojana Selaković

Mirojeve igre bez granica

0

Piše: Bojana Selaković

Žena, majka…

0

Piše: Bojana Selaković