POMAMA ZA MINERALIMA

Sharing is caring!

ČISTA ENERGIJA I POMAMA ZA MINERALIMA: OPERACIJA USPELA, PACIJENT MRTAV

7. juna 2022.

Ako naftaši viču „buši, buši!“, zelena industrija vapi „kopaj, kopaj!“ Sa razvojem čistih tehnologija koje gutaju retke minerale, rudarska iskopavanja su se više nego udvostručila u prethodne dve decenije i to u oblastima koje su najkritičnije za očuvanje planete. Ukoliko uništimo prirodu da bismo je spasili – to bi bila najveća ironija od svih.

Minerali su glavne žrtve u nastojanjima da se ubrza razvoj čistih energija. Prema nedavnom izveštaju Međunarodne agencije za energiju, da bi se dostiglo „nulto“ ispuštanje ugljenika u atmosferu do 2050. godine, potražnja za takozvanim „kritičnim“ mineralima – litijumom, bakrom, kobaltom, niklom i drugim – porašće šest puta, dok japanski Nacionalni institut za istraživanje životne sredine procenjuje da će ona rasti i do sedam puta. Ako naftaši viču „buši, buši!“, zelena industrija vapi „kopaj, kopaj!“

Pored stručnjaka za ekologiju i ekonomisti sve više ističu da nema drugog izlaza za budućnost do onog koji vodi napuštanju fosilnih goriva. Problem je, međutim, u tome što baterije, vetroturbine, solarne ploče i drugi uređaji za proizvodnju obnovljive energije gutaju ogromne količine minerala, a njihovo pribavljanje je daleko od tehnološkog napretka.

Naime, 99% rudarenja metala se i dalje oslanja na fizičko vađenje čvrstih ruda, dok njihova prerada stvori godišnje oko 100 milijardi tona otpada. Tom prilikom se troši toliko energije da je rudarska industrija jedan od rekordera u proizvodnji ugljen dioksida sa 3,6 milijardi tona godišnje, što je 10% od ukupnih emisija. Istraživanja pokazuju i da jedan rudnik ima negativni uticaj na životnu sredinu koji se prosečno širi u prečniku od 70 kilometara.

Ironija je u tome da bez sve većeg broja rudnika i sve masovnijeg kopanja minerala, nema ni razvoja zelene industrije. Električnim automobilima, ako isključimo čelik i aluminijum, treba šest puta više minerala nego njihovim benzinskim kolegama. Jednoj vetroelektrani na morskoj pučini neophodno je čak 13 puta više minerala od gasne elektrane koja proizvodi istu količinu struje.

S druge strane, iskopavanja su spora i ne mogu da prate diktat zelenog poslovanja, pa je nesklad između tražnje i ponude bivao sve veći i pre nego što su korona i rat u Ukrajini doveli ovo tržište do ključanja. Cene litijuma, kobalta i bakra toliko skaču da ih je teško ispratiti i na dnevnom nivou, ali za proizvođače, poput onih koji prave baterije, još su gore nestašice litijuma i drugih retkih metala.

Ekološka cena prelaska na čistu energiju

Prosečno vreme da se nalazište minerala pretvori u rudnik premašuje 16 godina, od čega je potrebno bar deset za planiranje, a preostalo vreme za kopanje i izgradnju infrastrukture. To znači da će zelena industrija u narednim decenijama morati da čeka u redu za „šačicu“ retkih minerala. Kompanijama na Zapadu život dodatno zagorčava politika, jer se 60% „kritičnih“ minerala nalazi u državi koje njihove vlade uporno proganjaju – u Kini.

Preostala nalazišta su takođe jako koncentrisana: većina kobalta u svetu potiče iz Demokratske Republike Kongo, bogatija nalazišta litijuma se nalaze u Boliviji i Čileu, a nikla u Indoneziji. Sve i da se desi nemoguće – da svetsku politiku povedu pametni ljudi i da se geopolitička situacija stabilizuje – veliki broj potrebnih minerala na relativno malom prostoru predstavlja znatan rizik, jer celi prostori mogu biti uništeni sve češćim i razornijim prirodnim katastrofama, za koje opet možemo da zahvalimo klimatskim promenama.

Dakle, kolika bi mogla biti ekološka cena prelaska na čistu energiju izražena u „proždiranju“ minerala? Kao i i mnogim drugim „biti ili ne biti“ pitanjima, stručnjaci se slažu jedino oko toga da se – ne slažu. U organizaciji „Karbon treker“, koja proučava uticaj klimatskih promena na finansijski sektor, imaju sledeću računicu. Danas naš energetski sistem zahteva da prerađujemo 13 milijardi tona fosilnih goriva godišnje, a srazmerna količina potrebnih minerala bi iznosila svega 4,3 miliona tona za godinu dana, odnosno oko 300 puta manje.

Dalje, računajući i ugljenik koji se ispusti pri iskopavanju i preradi litijuma, kobalta i nikla, električni automobil tokom svog životnog veka proizvede dva do četiri puta manje ugljenika od benzinskog. Takođe, za razliku od fosilnih goriva, neki minerali mogu da se prerađuju i stotinu puta. Reciklaža čelika, aluminijuma i bakra je već uobičajena, ali se tek razvija kada je reč o litijumu i drugim retkim metalima.

Procenjuje se da će do 2040. godine količina prerađenih minerala, uglavnom bakra, kobalta, nikla i litijuma iz istrošenih baterija, biti uvećana na oko 1,2 miliona tona, što bi činilo oko 10% ukupne potražnje za ovim metalima. Računa se i na napredak novih tehnologija u njihovoj preradi, koje bi smanjile potrebne količine u proizvodnji. To se već dogodilo sa srebrom i silicijumom koji se koriste za solarne ploče, kada je tražnja za sunčevom energijom naglo porasla.

Ali ohrabrujuća računica „hramlje“ kada se analiziraju opasnosti od uništavanja biodiverziteta i zagađenja otpadom prilikom iskopavanja minerala. Najnoviju takvu analizu je uradio Bečki institut za ekonomiju, koji je ispitao uticaj na životnu sredinu za devet ruda: boksit, bakar, zlato, gvožđe, olovo, mangan, nikl, srebro i cink. Izuzev olova, rudarenje ostalih metala je doživelo procvat u poslednje dve decenije. Rezultati su bili poražavajući.

Četiri petine rudnika se nalazi u pet od šest područja sa najbogatijim biodiverzitetom, gde se rudarenje od 2000. godine pritom više nego udvostručilo. Polovina rudnika u svetu je udaljena 20 ili manje kilometara od zaštićenih područja, dok je 480 miliona tona ili 8% ukupno iskopanih metala u 2019. poticalo iz zaštićenih područja.

Laura Sonter sa Univerziteta u Kvinslendu je 2020. godine predvodila tim stručnjaka koji su analizirali potencijalni ugljenični otisak koji će proizvesti poslovanje rudnika u svetu. Obradili su podatke za 62.000 postojećih i 45.000 rudnika u razvoju. Dobijeni nalazi pokazuju da bi oni svi zajedno negativno uticali na površinu od preko 50 miliona kvadratnih kilometara, što je više od trećine celokupnog kopna na planeti, bez Antarktika. Istraživanje je utvrdilo i da se 31% tog zemljišta nalazi u oblastima od neprocenjive važnosti kada je reč o zaustavljanju gubitka biodiverziteta, a 8% ovih područja je i zakonski zaštićeno.

Rudnici na solarni pogon

Oba navedena istraživanja sugerišu da je porast tražnje za mineralima podstakao i nelegalno rudarenje. Kolika je opasnost od takvih bušotina, mogu da ilustruju štete u rudnicima koji su se, barem na papiru, pridržavali osnovnih ekoloških načela. Tako je, na primer, pošto je pukla brana jalovišta rudnika u Peruu 2019. godine, u reku Mantaro ispušteno 67.000 kubika bakarnog otpada s cijanidom. Rudnik bakra i zlata „Grasbert“ u Indoneziji, inače jedan od najvećih u svetu, zagadio je reke i potoke u obližnjem Nacionalnom parku „Lorenc“, najvećem u jugoistočnoj Aziji.

Rudarstvo je, naime, najveći izvor ljudskog otpada, uglavnom u obliku izmrvljenih stena, a tu su i jalovišta sa prilično loše održavanim branama. Ove brane su i same najčešće izgrađene od otpadnih stena, pa stoga sadrže razne otrovne materije. Ali nesreće koje se događaju u poslovanju rudnika nisu katastrofalne samo po životnu sredinu, već odnose i brojne ljudske živote.

Gordijev čvor da prelaska na čiste energije nema bez minerala, pa time ni bez rudnika kojima očigledno još dugo neće biti zamene, mogao bi da počne da se razrešava jedino radikalnim tehnološkim promenama u samom rudarenju. Sve više rudarskih preduzeća ulaže u rudnike na solarni pogon. U njima se ruda ne iskopava, već se topi elektromagnetnim poljem i izvlači kroz uske bušotine. Trenutno se ovakva tehnologija primenjuje samo za vađenje uranijuma, ali stručnjaci smatraju da se ona može razviti do nivoa kada bi bila primenjiva na mnogo veći broj zemnih elemenata.

Trenutno je sigurno samo to da rudarstvo predstavlja „Ahilovu petu“ u razvoju zelene industrije i po svoj prilici najveći rizik da uništimo „žilu kucavicu“ naše planete u pokušajima da je spasemo.

Snežana Jeftović

Biznis i finansije, broj 197, maj 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

shares