Sapunica od belosvetskog pasulja

Sharing is caring!

Piše Miljana Nešković: Vučićev čarobni pasulj

KOLUMNEAutor:Miljana Nešković29. maj. 202219:42 > 19:50Podeli:

Miljana Neskovic

Miljana Nešković Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Prva stvar koju sam danas ugledala kada sam otvorila Instagram bila je objava predsednika Srbije koji se fotografisao u skladištu robnih rezervi sa pasuljem. Bilo je mnogo fotografija pasulja, baš mnogo, uz opis u kom se ističe teška zima koja nas čeka, sa sve salvama komentara o tome kako je predsednik dobar domaćin koji nam je osigurao sav taj pasulj. Taman kad čovek pomisli da standardi u ovoj zemlji ne mogu pasti niže, da se ljudi ne mogu osećati bezvrednije i beznadežnije, evo demantija – uvek, uvek, uvek može niže.

Politička propaganda počiva na poigravanjima sa najtananijim nadama i strahovima ljudi, pomoću kojih se upotrebom zavodljivih, naizgled narodskih poruka ogroman broj pojedinaca sa svim svojim specifičnostima svodi na masu koja ne misli isto, koliko se oseća isto kako bi se stvorio efekat „samo jednog čoveka koji razume taj osećaj“. Ako je kampanja „Budućnost Srbije“ uz priču o plati od 900 evra i „Zlatnom dobu“, bila zavođenje nadom, pretnje glađu, nuklearnim ratom i nestašicom na „Tešku zimu“ je izluđivanje strahovima. U oba slučaja u središtu su oni koji su najviše zaslužili odmor za mozak, koji su pregrmeli prave ratove, koji su gladovali, čekali u redovima da bi prehranili decu, cele plate davali na paket makarona ako im se posreći i nekako uprkos svemu tome doživeli starost.

Oni neće protestovati danima čak ni kad su najnezadovoljniji, jer često fizički više ne mogu, a ni ne treba. Ipak, brinuće svakodnevno uz televizor, jer i dalje veruju da postoji način da se iz informisanosti izvuče smisao i predvidi nešto. U mojim zrelim godinama dugo sam mislila da takve stvari ne mogu da me poremete. Znam kako takve poruke nastaju, s kojom preciznošću se testiraju pre puštanja u javnost i kako se lako menjaju, ako se proceni da treba.

Znam da nemaju mnogo veze sa realnošću u državi. Ipak, remete me jako, jer imaju previše veze sa mojom realnošću. Godinama gledam kako svaka ta poruka uznemirava i brine ljude koji su me odgajili, moje roditelje i baku i deku. Kad ste tako bliski sa starijim članovima porodice prioritet vam je da oni budu bezbrižni, jer su zaslužili. Dovoljno su brinuli o svemu dok sa

odrastala, kako će me prehraniti, kako će me školovati, da li će mi se nešto desiti… Zaslužili su penziju u kojoj će brinuti o tome šta im se sutra jede, da li će ići na igranku sa društvom i u koju im se banju ide.

Miljana Nešković

Piše Miljana Nešković: Saobraćajno bunilo Beograda

KOLUMNE22. maj. 2022

Miljana Nešković

Piše Miljana Nešković: Kakva ti je Evrovizija, takvo ti je vreme

KOLUMNE15. maj. 2022

Miljana Nešković i Veselin Simonović

Piše Miljana Nešković: Vesine lekcije

KOLUMNE08. maj. 2022

Nisu zaslužili da razmišljaju o nuklearnom ratu, niti da gledaju zalihe pasulja samo zato što je neki fantastično plaćen i fantastično sposoban tim za integrisane političke komunikacije zaključio da je to korisna poruka za ovo leto koja će biti dovoljno snažna za skretanje pažnje sa nekih drugih tema. I zato skoro svaki od dragocenih razgovora koje vodim sa mamom, bakom, dekom ili tatom, već godinama ne može da prođe bez mog umirivanja njih u vezi sa svim stvarima kojima ih političari uznemiravaju.

Užasno je razgovarati sa dekom kom nije jasno zašto predsednik priča o povećanju penzije sledeće godine, kada mnogi od njih neće doživeti to povećanje. Odvratno mi je što mi država stalno podseća ljude koje volim na to da će umreti i još ih plaši da će umreti u bedi, tako da moram da ih uveravam da će, ako se to dogodi, biti sahranjeni onako kako dolikuje.

No, to sam ja i to je moja porodica. Mi pričamo jedni sa drugima i sve terete raspoređujemo prema snagama. Nisu sve porodice takve i nisu svi ljudi takvi, niti su dužni da budu. Neki brigu potiskuju dok ne preraste u bes koji se iskaljuje tamo gde ne bi trebalo, pa se dogodi da neko kamenuje voz, ili udari nekoga, ili uradi nešto još gore za šta ne postoji opravdanje, što ne znači da ne postoji okidač.

Nametanje osećaja nemoći zarad manipulacije je uvek rizična akrobacija, a kada se ono radi sistemski celom narodu posledice su neuhvative, jer ih vidimo svuda pomalo. Ljudi se u svojim kućama svađaju više, slušaju i smeju manje, poštuju sebe manje pa i drugima počnu da uskraćuju poštovanje, besne, udaljuju se jedni od drugih… Kada gledaju “Igre gladi” ili neki slični sadržaj čude se do koje mere čovek može da postane zver kada mu je uskraćeno dostojanstvo i kada su standardi svedeni na preživljavanje po pravilima koja nisu plemenita, nego zverska.

Činjenica je da sistem vrednosti i standardi mogu svako društvo da pretvore u zverinjak, kao što mogu i da ga oplemene. Uvek će biti izuzetaka. U dobrim sistemima devijantni su oni koji uprkos svemu ne mogu da obuzdaju zlo u sebi, a u poremećenim, nažalost, usamljeni primerci postaju oni koji uprkos svemu uspeju da sačuvaju plemenitost.

Predsedniče, manite se pasulja. Ta priča je došla do svoje tačke pucanja.

Bonus video: Rasprava Vučića i Žakline TatalovićPlay Video

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

InstagramTagoviALEKSANDAR VUČIĆHRANAMILJANA NEŠKOVIĆSKLADIŠTE

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

shares